Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

382 ЖИВ, ЖИВАНОВИЋ

проверио и као добра нашао, најзад попунио и усвојио.' Овај «се систем заштите мањина од тада одржао и кроз све следеће Уставе од 1901., 19083. и 1921. Тако је ишло са многим одредбама, од којих нарочито истичемо и ону о квалификованим посланицима, да би се интелигенцији осигурао улаз у Скупштину. „Прелазна Наређења“, такође је Ристић саставио, но која се другом потпредседнику. нису свиђала, пошто су била управљена у многоме на што брже уклањање многих заоставштина из доба, које је претходило новоме „Уставу. Сећамо се и сцене, када је краљ Милан желео, да и нови Устав уђу озредбе из старог Устава о династији Карађорђевића, и Јов. Ристић је био први, који је изнео Краљу разлоге за што то не треба сад да буде. Он је у овоме потпомогнут од оста„лих, и тако је и Краљ најзад одустао од своје, у осталом посве бескорисне н несавремене тражбе. Та одредба у староме Уставу од 1869 годане, чији постанак остављамо историји да цени, нити је, у току времена, династију Карађорђевића слабала, нити је династију Обреновића јачала. То су ни догађаји доцнијих времева утврдили; а не једном је пала реч од људи мудрих и даљовидих, на које се Обреновићи нису могли потужити да су им непријатељи, да су „Краљ Милан и Краљ Александар највећи Карађорђевци у Србији“. Ма како да је ово било и изгледало парадоксално, ипак је буквално истинито, Историја ће то потврдити; али у времену кад је прављен Устав од 1888, није нико мислио на несигурност владајуће династије; на против, опште је мишљење било, да ће баш нови Устав династију још боље утврдити, преносећи тежиште "политичко на ширу, народну основу, и остављајући Владаоцу мање „прилике да се испољава нли боље рећи да греши. Напомени, ради "које смо дошли на ове рефлексије, повод је био онај случај о „династичким распрама, које, Ристићевом заслугом, нису нашле места у новоме Уставу.“

Нацрт новога Устава изнесен је у Велики Уставотворни Одбор 24. новембра, штампан је и раздат свима члановима тога одбора, а носио је наслов: „Предлог Устава за Краљевину Србију, који је израдио ужи Уставотворни Одбор“. Предлог су потписали потпредседници, чланови и секретари ужега одбора; и имао је 204 члана.

' Види говор Јов. Ристића држан у ширем Уставотворном Одбору о новој изборној системи у „Срп. Независностн“ од 15. дек. 1888.

8 ИМ при стилизацији појединих чланова Устава највише је труда ни пажње улагао опет Јов. Ристић, при чему га је нарочито н стално помагао члан ужег Одбора Марко Стојановић, човек такође са похвалном навиком, да се на свакој важној ствари устави. Остали чланови — подразумевајући ту н оба потпредседника Одбора —- задовољавали су се повољним начелним одлукама за поједине одредбе у Уставу, али су ближе и прецизно стављање на хартију, радо остављали горе поменутој двојици и, при коначној редакцији би учинили ову или ону пролазну примедбу. Један поглед на имена чланова ужег Уставотворног Одбора, већ сам собом потврђује ову у свему верну констатацију о начину израде н о генези многих наређења новог Устава. 5