Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

ПРЕД КРУПНИМ ДОГАЂАЈИМА 389

свима онима, који су дотле имали прилику, од посланика и иначе, да са њиме говоре. Летећа реч „од корице до корице“ постала је сад чиста истина. Скупштини је стајало слободно да предлог Устава одбаци, али га примити може само онаквога, какав јој је поднесен. Краљ је базирао то своје понашање на томе, да је он дао Устав и да га је израдио споразумно са првим људима свију странака. Скупштина је имала дати само Уставом прописану санкцију свршеноме чину. Једино, што је Краљ допустио доцније, да се, не измени, но само допуни, то је је био чл. 200. предлога о страној војсци, при чему је прва пола остала такође по предлогу, а додано је... „као што ни Српска војска не може се ставити у службу које друге државе без одобрења Народне Скупштине“.! Бојазан је била велика код посланика, да се српска војска не нађе, кад год у чијем неочекиваном савезу у земљи или чак и ван земље.

Но Скупштина је радила правилно. У испуњавању свију про-

писа старог Устава и пословног реда није било никакве сметње. Она

је, пошто јој је влада поднела предлог за Устав, изабрала, према пословнику, Одбор, у који су ушла 54 члана. Тај је одбор у току три дана — а уз потпуно игнорисање присутних министара претресао цео предлог и затим је гласањео Уставу дало у Одбору овај резултат: Гласало је њих 4 против Устава, 8 уздржало се, а остала пресудна већина за Устав, овакав, какав је у израђеноме предлогу Скупштини поднесен.

Децембра 21. поднео је Одбор свој извештај, који је препоручивао: да Велика Народна Скупштина усвоји поднесени јој предлог за Устав. Идућега дана, после дебате, која је вођена у начелу о Уставу, гласало се поименично о усвајању, и гласање је дало овај резултат: да се Устав у целини прима 494; против 78; а уздржало се 3. Са њих 14 који нису дошли — свега 584 посланика.

Тако је 22. децембра Велика Народна Скупштина ПРАСЕ

„Устав од 1888“.

Истога дана, 22. децембра, Краљ је потврдио нови Устав, и то — пред посланицима, у сред Велике Народне Скупштине, приликом своје Престоне Беседе, којом је саму Скупштину, у једно, истога дана и закључио.

Ишло је све доста узбудљиво, театрално. Краљ је довео у Скупштину и сина свога, престолонаследника Александра, као да га је желео што више истаћи на видик и препоручити пажњи народа и Скупштине.

На Краљу Милану лежала је нека сета. Престона Беседа његова, била је акт необично опширан, већи но можда и један те врсте, који до сада знамо. Краљ је осећао, како се из свега дало видети, неодољиву потребу, да каже што више, много, у овој свечаној прилици, када је било, доиста не мало и искрено за-

! Овако допуњен чл. 200. налепљен је на већ потџисан свршен предлог Устава, поред ранијег текста члана 200.