Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

АБДИКАЦИЈА КРАЉА МИЛАНА. — КРАЉ. НАМЕСНИШТВО 399

љевске Намеснике, који ће, по сили и снази Устава Краљевине Србије, вршити краљевску власт, до пунолетства младога Краља Александра !. Е | „Поверавајући Вашој и њиховој доказаној оданости према народној династији Обреновића, вашем заједничком осведоченом

патриотизму и државничком искуству, судбу Отаџбине, ја сам пун поуздања, да ћете ви, који сте већ једну сличну мисију часно и. успешно извршили, као и ваши другови, овом важном и великом позиву одговорити на потпуно задовољство вашег младог Краља, на корист наше драге Отаџбине и на дику народне династије, која је свагда била срећна, што је могла рачунати на љубав и оданост народа српског и првих његових синова. „Нека Бог благослови ваш рад!

Дано у Београду. 22. фебруара, 1889. године. Милан с. р.

Саобразно наређењима новог Устава овај последњи позитивни акт краљев носи и потпис Председника Министарског Савета, генерала Косте С. Протића.

У самом двору акт абдикације одиграо се прво читањем горње прокламације Краља Милана, да силази с престола, за тим акта о наименовању Краљевских Намесника, који су ту били присутни, и одмах положили и сами заклетву на верност Уставу и новом малолетном Краљу. Заклетва је објављена у истом „ванредном броју“ 42, од 22. фебруара.

Кад је ова историјска процедура, онако без увода и без претходног објашњења, отпочела, многима је била цела та сцена с почетка нејасна и неразумљива, док је, у даљем току, постало све јасно, на опште изненађење присутних, сем оно неколико посвећених лица: нових Краљевских Намесника и чланова владе, разумевајући ту и старога Николу Христића, који је ноћу између 21. и 22. фебруара одступио.

Стари Никола Христић, министар унутрашњих послова за све време владе Кнеза Михаила, а последње године његове владе и председник Министарства, био је оличење послушности према владаоцима, које је служио. Но његова служба не беше сервилност у ужем смислу те речи, већ у неком вишем државном смислу, схватајући назоре и вољу владаоца, као неку врсту категоричког императива, против кога се нико није смео бунити, а најмање он, који је ту вишу вољу имао даље да спроводи.

Али, овога пута, у очи абдикације Краља Милана, морао је и сам Христић отказати послушност, први пут у својој дугој и по времену знатној каријери. То му је налагала његова рођена судба и сви, колико крупни, толико и несрећни догађаји, који су се за његова министровања и иначе у прошлости догађали. Апстрахујући од његове прве појаве као „дјеловодитеља преког суда“ у 1844,