Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

400 жив. ЖИВАНОВИЋ

години за време Вучићеве диктатуре, која је следовала прогонству Кнеза Михаила, у „Катанској буни“, када су Обреновићевци на квантум хватани, пребијани и убијгни; апстрахујући од релативног малера његова, да се он десио на столици „управитеља вароши Београда“, 1858. када су ти исти Обреновићевци триумфовали Никола Христић се налази на столици Министра председника и министра унутр. дела и 1868. када гине кнез Михаило у Кошутњаку 29. маја. Н. Христић, после неких петнаест година неке врсте политичког заборава, васкрсава опет ка столици Министра председника и министра унутрашњих дела, 1883. године, када избија „Тимочка буна“, која је морала оружаном руком бити угушена, и стати много жртава. После даљих пет година, 1888. Никола Христић, на положају председника Министарства, у неку руку руко: води развод брака Милана и Наталије, чиме је по општем сматрању ударен „глогов колац“ пред кућом Обреновића. Истина, те исте године, Н. Христић ставља свој потпис и на „најслободоумвији Устав у Европи“ — али и тај је положај захтевао од њега нову фаталну жртву, да стави свој потпис и на акт Краљеве абдикације. ИМ то он није више могао примити у своју судбу као државник ни учинити, и одступио је, тако, да је самој абдикацији присуствовао као — бивши министар, као обичан гледалац.

Отуда и она нагла промена у очи 22. фебруара у председништву Министарства и на положају мин, унутр. послова.

Као н свака драма, што при крају нађе свој расплет, тако је и драма Краља Милана била сад сасвим објашњена.

И ако му је била само тридесет пета година од рођења (10. авг. 1854) Краљ Милан је могао ставити на својој прокламацији, којом објављује абдикацију, да је даје у „двадесет првој години своје владавине“.

У добу, код људи од посла и од положаја, а Владаоци у првом репу, тек отпочињу да интензивно и самосвесно живе и делају, Краљ Милан силазн с престола. Како ли ће се његов темпераменат, његова навика да у другој половини своје бурне владавине, скоро самовољно живи као човек и влада као владалац, помири са новим празним положајем, са новом улотом, коју је сам себи наметуо, или тачније речено: без икакве улоге, окрећући леђа својој земљи, свом престолу и своме домаћем огњишту, и одлазећи у свет, у коме ће он бити само „бивши Краљ“ и једна улична знаменитост.

Абдикациона. прокламација Краља Милана, пуна је топлине и носи карактер неке врсте владалачке исповести, чак и покајања.

1! Н. Христић је одступио са мотивацијом како ју износи његов син: „И кад све молбе и сви разлози (да Краљ одустане од абдикације) нису помогли, онда је устао стари Христић и изјавио је Краљу, смерно али одлучно, да његову абдикацију неће и не може премапотписати. Не може се од њега тражити, да својим потписом, против свога најлубљег уверења, прими одговорност за један чин, који он сматра као фаталан за Краља и династију и који не може да карактерише друкчије, него као политичко самоубиство“. (Стари Београђанин, у „Политици“ бр. 5180. од 5. авг. 1922).