Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

АБДИКАЦИЈА КРАЉА МИЛАНА. —- КРАЉ. НАМЕСНИШТВО 401 ·

Да ли ће га та иста осећања до краја пратити, или ће се јавити „покајање“ у обрнутом смислу речи, када ће он зажалити за Кра-

евским престижем, за влашћу, за висином Престола, и пожелети | |

опет да то има у којој било форми» Они, који су га дубље познавали, Ристић у првом реду, сумњали су у истрајност његову. Јер, као што смо на једном месту већ навели, Ристић га карактерише, као човека превртљива, који у моменту, кад што говори, он тако доиста и мисли; гли која вајда — говораше Ристић — кад сутра дан то све оде у заборав, Дозста, кад је ставио потпис на своју Прокламацију и Абдикацију, он је тако и мислио и осећао. Али он то чини у 35-тој години живота, и ко јамчи да ли бе га тај осећај самопрегоревања, и докле, држати

Но то ће време најбоље показати.,.. и дати, можда, и нових доказа о постојању у психи Краља Милана оног недуга, што се зове Мога! шзапцу.

Догађај је схваћен према својој величини. Нико се није варао у то, да са силаском Краља Милана са престола престаје и све оно, што је, на жалост, за последњих осам година, земља поглавито његовом иницијативом и под његовим протекторством, морала претурити преко главе.

Већ, ни до Малана није ни један владалац српски од почетка до краја проживео своју високу каријеру, а да није или насилно збачен с престола, или и убијен. Милан је узео своју судбу у своје руке, и тиме је себи уштедио оно, што су дочекивали његови предходници 1817, 1889, 1842! 1858 и 1868.

Али не мање његова се абдикација, по својој замашности, схвата као један „политички прелом још од већег и огромвијег значаја (и од уставног преображаја) — извршен без потреса, без сукоба и крви“ како је карактерише сам Јов. Ристић, после само тридесет и пет дана, у једном свом писму бискупу Штросмајеру у Ђакову, од 30. марта 1889., којим му одговара на његова срдачна честатања.

Карактеристично је то писмо у многом погледу, и ми са оригинала преносимо овде следеће Ристићеве мисли, јер се непосредно односе и на нови Устав, и на абдикацију краља Милана,и на његову нову улогу, као Краљ. Намесника.

1 Од вредности је навести овде једну веома мудру и стечену на искуствима патње, после прогонства династије Обреновића у 1842., реч госпође Ане, жене брата Милошева Јована Обреновића. То беше представница старе отмености госпођа из народа, и ако без школе и без тако зване „углађености“. Кад је, на име краљ Милан у осамдесетим годинама почео у својој владалачкој политици да прави скокове и погрешке, онда ће г-ђа Ана, у разговору са Јевр. Грујићем, са пуно резигнације рећи: „Е, мој господине Грујићу, не зна ово наше дете, како смо се ми, кад смо оставили земљу и кућу, потуцали по свету. Али се онда, богме, имало и счим иимало ским. А недај Боже и њему да то дочека, он не види, да онда не би имао ни с ким, ни с чим!“ ; 5

И предвиђања ове мудре жене обистинила су се: Краљ Милан је био и без породице и без средстава, када је пошао у свет. Милош 1839. и Михаило 1842. са свим су друкчије стајали.

Пол. Ист. Србије П. 26