Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

402 жив. ЖИВАНОВИЋ

„Из ваших писама видим — вели Ристић Штросмајеру: да сте и винашу судбину пратили са живим интересовањем. — Знате, | да сам одмах по повратку (мисли: из Рогатца, где је преко исте 1888 године био заједно са Штросмајером) имао великога труда у спремању ковога Устава нашег; нисам био без утицаја на уставни преображај Србије, и ако не могу рећи, да је све испало сагласно са мојим погледима, во напредак је велики и нензмеран. Остаје само да докажемо да смо за Њ дорасли, а то ће тек време открити.“

Сад Ристић долази на абдикацију, коју карактерише у том писму следећим речима:

„За уставним преображајем, дошао је политички прелом, још од већег в огромнијег звачаја, извршен без потреса, без сукоба и крви. Кад су у Србији владали најтежи дани, који су плаховиту нарав људску кадри да изведу из стрпљења, ја сам саветовао својим пријатељима, да не клону духом, јер је Србија земља, у којој не треба очајавати, као што се не треба ни обманама предавати. То се потврдило и најновијим догађајима нашим.

„Но ови догађаји донеше на ме тешко бреме, донеше ми га по други пут у односно кратком периоду ол 20 година. Први пут могао сам га носити лакше, јер сам био млађи, а сада, ако и имам зише искуства, имам и теже, много теже прилике. Али је воља иста, несаломљена, да га носим поштено, патриотски, са потпуним осећањем дужности, и према земљи и према младоме Краљу, који нам је у аманет предат. Молићу се Богу, да ми на овоме путу подари здравља и снаге, а вашу преузвишеност молим за очински "благослов, који није изостао ни којем носиоцу патриотских задатака, а најмање вашем искреном поштоваоцу... — Јов. Ристић“.

ж

А сад обазримо се уназад, да бацимо један сумарни поглед на владавину краља Милана, пре но што завршимо овај период и — ову књигу Ц.

До године 1880 видимо Кнеза Милана већим делом окружена људима, који су имали своју вољу, а и снаге, да ту вољу подупру, у раду с једне, а у стпору према већ прераној самовољи младога владаоца с друге стране. Тако је то наизменично трајало од дана кад је он (10, авг. 1872) постао пунолетан, па, са познатим прекидима, све до 19 октобра 1880, када је Либерални кабинет Јована Ристића сишао са управе земаљске.

У том периоду мање се види владалац, али сви унутрашњи и спољашњи успеси падају у његову корист. Од вазалног Кнеза он постаје Кнез независне, увећаке Србије, а за тим — на основу истих тековина — ки први Краљ Србије. |

Но Кнез Милан, као поглавар земље, није се задовољавао само сјајним успесима његове земље, његовога народа и његове владе. Он је-осећао пожудеда-сам-влада. -Но-сем_те пожуде осећала се у њега друга једна црта: ненаклопост, да не речемо мржња, према Либералној Странци.