Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 39

РТЕ

Српска афтокефална црква. — Са добитком државне независности, којом је Србија раскинула последње везе са Отоманским царством, дошло је, са свим природно и логично, да се прекине и друга једна веза, истина нежније природе, но што беше државно визанство, али ипак беше знак извесне потчињености : то је био одношај цркве у Кнежевини према цариградској васељенској Патријаршији.

Тај одношај, заснован још од примања Хришћанства, које су Срби у већини примили преко Грка, док је на западним странама остало много Срба католика — претрпео је разне мене, од примања Хришћанства до Св. Саве, од Св. (Саве до оснивања Српске Пећске Патријаршије под Душаном, и од тада па до пропасти српске државе, и, кроз дуго време народне потчињености, до укидања Српске Пећске Патријаршије-1776 и присаједињења српске цркве понова под потпуну власт грчке патријаршије у Цариграду.

Из овога стања потпуне зависности поникла је понова, заједно са васкрснућем српске државе у Х1Х веку, и нова Српска Црква под кнезом Милошем Обреновићем. Овај велики владалац, који је и сам видео сву обест грабљивих грчких владика, и желео дати народу цркву, умео је доиста то ускоро и постићи. Већ 1826, а нарочито 1832 године засновао је Кнез Милош Српску цркву са самосталним Архијерејским Сабором, коме је био на челу, Митрополит целе Србије, који за своје посвећење и за ступање на престо црквени од тада није морао ни ићи у Цариград. На случај сваког новог избора Митрополита, само је извештаван Патријарх, који је био дужан избор, без сваког одлагања, одобрити. За владике није ни ова формалност била нужна. Допуном Конкордата од 1836 год. утврђене су, из раније постојале субвенције у укупној суми од 9000 гроша, које је давала сваке године Србија цариградској патријаршији. Тако је стајало све до прогласа независности. На челу српске дркве измењали су се српски митрополити: Милентије (Павловић, архимандрит Враћевшнички јунак са Љубића), Петар и Михаило, са знатним бројем епископа у осталим епархијама. Ми се још из књ. 1. (стр. 360) сећамо дебате при буџету за 1878 годину, на скупштини у Крагујевцу (држаној 1877), где је додирнута и сума, која · се давала Цариградској Патријаршији, и коју је један посланик тражио да се укине још тада; којим је приликом министар спољ. послова интервенисао да та сума остане и даље у буџету — до бољих прилика.

Те су промењене, боље прилике, ево, настале од 1878. год., прогласом независности. Свршивши како смо довде видели, све послове на Скупштини у Нишу, Министар иностраних дела покрене питање о коначном одвајању цркве независне Србије од цариградске Патријаршије, и васпостављању потпуно независне и исто“ ријске Српске Цркве. То је учињено упутствима, која је Министар