Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 41

Двор, у коме је доцније седео владалац, према граду на левој страни Нишаве више моста, припадао је унуку Афис-паше нишкога, богатоме Турчину. Кад је Кнез ушао у Ниш, по освојењу његову, ималац садашњега дворца, Турчин, понуди да исти поклони Кнезу, и овај није био с раскида да га прими. Но влада — како је писцу ових редова причао Ристић — изнесе разлоге, са којих српски владалац који је дошао да Србе ослобођава, не треба да прими тај поклон од досадањих угњетача, али да кнез кућу ту купи, како би у Нишу, који се тада већ називао „другом престоницом“ имао свој двор. Тако се кнез Милан окући у Нишу. Но, на жалост, ни он ни његов син Александар, иако су живели, долазећи тако често у Ниш, преко 20 година у оној старој трошној страћари, не приновише апсолутно ништа, ни за свој углед, ни потребну удобност. Влада је пак поступала врло обазриво, после уласка српске власти у нове крајеве. И ако су имања била јевтина, влада је — како је писцу причао разборити негда срески па окружни начелник Вуле Вукотић — спречавала чиновнике да они „не грабе“ турска имања. Све је чињено, да Србија, улазећи у те крајеве, не стекне име безаконога завојевача и отмичара, не пуштајући, као што видимо, ни самога Кнеза да од Турака прима поклоне.

Но и време између обе Скупштине, донело је и промена у саставу самог Министарства од 1. октобра 1878.

Тако је 8. марта 1879. отступио Министар Просвете и црквених послова Алимпије Васиљевић, а његово место заузео Стојан Бошковић, професор Велике Школе.

Још је важнија промена била, услед ненадног одступања Министра унутр. дела Радивоја Милојковића, кога је 25. јула т. г. заменио члан Држ. Савета Јаков Туцаковић. Радивоје је положио оставку још 28. јуна, а услед смрти сина, кога је необично волео, и враћен је (25. јула) у Савет.!

1 Кнез'је се растао са министром унутрашњих дела Радивојем Милојковићем, нарочитим писмом од 10. јула између осталога, и овога садржаја (Срп. Новине бр. 165.):

„Праштајући се са Вама, као са мојим Министром унутрашњих дела, сматрам за дужност, да Вам изјавим срдачну благодарност за ревност, коју стеу времену тешке поверене Вам дужности показали, као и за потпору, коју сте ми указали у току од три године дана а у доба важних и значајних догађаја, који уродише независношћу наше миле отаџбине и увећањем њеног земљишта.

Ваш благонаклони,

М. М. Обреновић, с. р.“ Ма да ћемо се још у два маха (1880 и 1887) срести са Радивојем Ми-

лојковићем као јавним радником, и на истом положају у влади, истина за кратко време, држимо да ћемо се одужити спомену овог у многом погледу интересантног човека, ако изнесемо на овоме месту главне његове биографске податке, у колико нам нису познати већ из самог овог дела довде. Јер, као што знамо, Радивој је био у врло важним временима на истакнутом положају Манистра унутрашњих дела, и својом личношћу, тако рећи, ударио печат на ту струку за свога доба, тако да је се могло говорити о „Радивојевој школи“ у унутрашњој управи земље. Ми смо већ у књизи !. видели Радивоја као Министра унутрашњих делаи као председника министарства за време Намесништва и уставне реформе (од 1868—1872), а по том и у Акционом Министарству од 1876, до сад (1879.), за време тешких прилика, за