Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

42 жив. ЖИВАНОВИЋ

Но још пре истека ове 1879. године, било је још две личне промене у кабинету од 1. октобра 1878. |

Тако је 15. новембра одступио министар финансија Владимир Јовановић, а на то место дошао је Илија Маргетић председник Главне Контроле. Сутра дан, 16. новембра обратно Владимир Јовановић заузео је положај председника Главне Контроле, но за кратко време.

После даљих двадесет дана, 5. децембра т. г. и министра правде Дим. Матића, заменио је др. Стојан Вељковић, председник Апелационог Суда. Матић, као пре тога и Милојковић, враћен је у Савет. Матић се на особито дирљив начин растао са Скупштином.

Но обе ове последње промене, као што се и по самом времену види, извршене су за време рада следеће Народне Скупштине, а из узрока, које пемо на дотичном месту споменути,

Тиме већ улазимо, дакле, у рад саме следеће Скупштине.

време свију тад. великих и редовних скупштина. Свакад је он био на висини свога положаја, са кога се, по природи саме дужности, увек стече, поред пријатеља и доста и непријатеља. То је судба свију јавних радника; а што ко радну судбоноснијем добу, у толико се та судба јаче и осећа. И Радивоје је био за многе предмет жестоких напада, али никад нико није доводио у питање његову савесност и часност. |

Радивоје Милојковић, рођен је у селу Глоговцу окр. пожаревачког 27. децембра 1832. год. Отац му је био Милојко Живановић, трговац, човек напредних мисли, који је за своју децу и децу својих сељана довео нарочитог учитеља из Беле Цркве у Банату. Тако је и Радивоје у свом селу изучио основну школу. Гимназију Ги Пр. учио је у Смедереву. а 1844. пређе у Београд, где продужи и сврши целу гимназију, и пређе на Лицеј, учећи филозофију и права, свршивши 1952. одмах је ступио у државну службу, као писар суда пожаревачкога до 1854. Тада буде изабран за државног питомца по правној струци, и штудирао је права у Хајделбергу, а по том у Паризу. Отуда је знао и говорио немачки и француски. Дошао је с наука 1859. у Србију, ступио је у службу и убрзо га видимо као секретара Министарства правде, а по том и Држ. Савета. Године 1863. постане начелник министарства правде, а с овог положаја постао је председник Апелационог Суда, где је остао све до догађаја од 1868. По смрти Књажевој улази у кабинет Ђорђа Ценића под Намесништвом, као Министар унутр. дела, да после годину дана (1869) постане Председник Министарства, задржавши управу унутрашњих послова, све до пунолетства Кнеза Милана. По том је дошао у Савет, као члан, а доцније и као потпретседник Савета, мењајући наизменце положаје, тако да кад није био у ком Министарству, он је био у Савету и обратно.

Рад његов, као министра унутр. дела, до оставке у лето 1879. знамо, пошто је уткан у догађаје о којима се говори у овом делу, књизи 1 као и у овој књизи [. После годину дана, видићемо га да се 1880. г. понова враћа у Ристићев кабинет, с којим и пада у октобру те године. Тек 1887. У Савезној либерално-радикалној влади, опет заузима своје место као министар унутр. дела, до распада савеза у децембру 1887. Идуће год буде наименован за члана Уставотворног Одбора, ушав од либералне стране иу ужи одбор, који је и израдио нацрт Устава 1888. Али то беху већ његови последњи дани, јер се у новембру те године разболе, и није могао увимати учешћа у раду одбора, живо се интересујући за његов рад. Радивој би се, кад би писац ових редова, који је био секретар у оба одбора, отишао к њему, и причао му о току рада, нарочито о завршним бурним сценама, кад су два позната сељачка члана отказала потпис новог пројекта. Но дани Радивоја Милојковића беху избројани. Још за трајање Велике Уставотворне Скупштине он се примицаше крају живота. Кнез Милан га је походио у те дане. На доставку рекао му је његов многогодишњи министар: „Хвала Вам, Величанство, на тој пажњи; ја сам само још за који дан, а можда и за који сат!“ Тако је и било. Ноћу између 15. и 16. дедембра 1888. умро је Радивоје Милојковпћ, у 56 години,