Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века. Књ. 2, Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана : 1878-1889.

КУЛМИНАЦИЈА ЛИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ 43 М

Друга нишка Скупштина. — Народна Скупштина за 1879. годину, састала се на дан 1. новембра т. г. у свој први претходни састанак и већ је 2. нов. изабрала себи Председништво, и од шест кандидата потврђени су: за председника Тодор П. Туцаковић, за подпредсадника Вуја Васић, као прошлог сазива. За секретаре своје изабрала је сутра дан: Симу Живковића, Ђорђа Ж. Ђорђевића, Алексу Поповића, Светозара Карапешића и Марка Петровића, дакле

двојицу из опозиције. Четврти дан скупштинског рада Кнез је (4. новембра) лично отворио Скупштину Престоном беседом, коју у нешто већем изводу доносимо, једно са њене важности по себи, а и с тога, што

се у тој беседи нарочито огледа сав полет послова, којима се влада у то доба занимала, и сав замашај задатака, који је она

у најбољем добу. Сарањен је 18. дец. у новом беогр. гробљу. Податке о његовом животу пренео је писац ових редова из тадашњег листа Српске Независности од 1888. пошто је он био тај, који је и написао некролог покојном старијем пријатељу своме, у кога је имао вазда лепа пријема и врло често чуо важне и поучне разговоре.

Радивој Милојковић био је човек жив, окретан, енергичан и на делу осетан. Он је, као министар унутр. дела доиста давао дотле невиђеног импулса својој струци, крећући је, а не успављајући је. У понашању, говору и раду отворен и частан; својих мисли које никада није крио, макар оне и не биле другом пријатне. „Моја најбоља историја, говорио је он писцу ових редова, била би кад би се само написало све оно што сам ја у разним приликама казао своме Господару, као његов министар и саветодавац“. И доиста био је кад кад драстичан у наготи својих назора и истинитости њиховој. Знамо за његово држање као министра о Великој Скупштини после рата (1877.), кад је Кнез, после закључене те исте Вел. Скупштине, дошао у двор и задовољан срећним свршетком узвикнуо: „Ето, видите, како Обреновић уме да одржи реш“ — „Кад хоће!“ допунио је Радивоје. Кад се вепало о другом рату, после неуспелог првог, он је рекао да ако и овога пута не успемо, онда сви ми, а ви Господару напред, капе на обзлу, па да скачемо правце у Саву! Но, успех овога пута није омануо. — Тако је био строг и одређен и у службеним одношајима. бегови потчињени нису никад били у неизвесности, шта им ваља радити кад год је за то имала да дође наредба од Радивоја. Он је своје резоне увек сводио на закључке које би у говору обележавао са: или — или!.. Али је био правичан у потпуном смислу те речи, не делећи пријатеља од обична човека. Он је се бранио од неумесних пријатељских прохтева исто тако као и од сваког другог неправичног тражења. Волео је да се изражава у фигурама. „Многи политички пријатељи хоће да министре поставе у положај хајдука, који требају да харају и обијају држ. касе, и њима дају да они неодговорно, као јатаци, све то употребе на своју корист, док министри треба да одговарају“. То је говорио доцније, за време радикално-либералне владе, кад се и број оних који су хтели тим путем да се користе, у промењеним приликама порастао, и постао свемоћан, да је и сва политика подлезала тим себичним прохтевима, на какве ни Радивоје ни његови другови, за ранијих времена своје владавине, не беху научили.

Радивоје је био више човек од дела, но од пера; али је као спреман правник био међу првима. Томе се и има приписати да му је Кнез Михаило у последњим данима своје владе поверавао и израду некога нацрта за Устав; а кад је, после до стварања Устава и у Никољском одбору иу Вел. Скупштини доиста дошло, видимо Радивоја као главног говорника од стране владе,при дебатама.

Либерална влада трајала је дуго и изменило се доста министара. Али, после Ристића који као вођа заузима прво место, и сем гласа који је Грујић уживао, док је водио активну политику, Радивоје "Милојковић био је највиђенији државник у Србији од како је у њој заснован нови уставни живот, у који је Радивој доиста уносио много свога индивидуализма.