Полиција

— 904 —

БЕОГРАДСКА ПОЛИЦИЈА И БРАНКО РАДИЧЕВИЋ.

У зборнику песама Бранка Радичевића налазимо подужу поему Стојан, која има два дела. Ома је по смрти Бранковој

аштампана из његових рукописа. и на сваком се, готово, стиху види да је остала недотерана и неусавршена. Али нам је она „драгоцена ради изучавања песникове лектире, и његова ра-

звијања — а у једном је погледу значајна и за предмет о коме овде мислимо казати неколико речи.

Песма је датована 9. јануара 1849., па је сасвим појамно што у јеку историјске српске револуције у ондашњој Угарској први стихови њени гласе:

Долине, брда и тутње и јече,

И цикћу пушке и мачеви звече, У месо бију ти проклети топи, И ране јапе, врела крвца лопи..:

Гледајући такве приворе, сунце се скрива за облаке, пошто

Пољуби Србље те соколе сиве, Пољуби мртве, пољуби и живе, Пољуби крвцу што с пуши у трави, Још љубну куле дивна Београда,

Па онда зађе од голема јада.

Тада се, при самом заласку сунчеву, на Дунаву, од Београда пут Земуна, указа оваква слика:

Ал уз Дунаво један плови чамац, На среди седи један момак самац, Па гледа тужан онамо на гада, Окле га ево изагнаше млада,

Из ока њему тужан пламен гори, Ал опет мучи, ништа не говори, Голема туга срца му се прима,

Он за то опет прашта злотворима. На крај већ стиже, скочи на обалу, Потражи одма своју избу малу,

Ту жића књигу вади из недара,

На сто је меће, па књигу отвара, Још пером оштрим у срце се боде, Па крвцом својом 'вако писат“ оде...