Полиција

— 17 ==

После малог одмора и предаха болесник упита:

— А гроф Херманг Кад се њему надате2

Матеј није марио да се о томе говори. Али је с одговором ипак пожурио:

— Он је у Будиму.. А доћи ће.. како треба рећи.. јест најбоље је тако: доћи ће када рог с бедема означи да се граду приближује пресветли и пресрећни гроф у сјајној пратњи својој... Он је — зна се — господар свега... па и времена дабогме,. Говорећи то, исповедник је пажљиво посматрао властелина, — испитујући на лицу његову утисак сваке своје речи. Мора бити да није био задовољан оним што је видео — јер одмах, и непитан, додаде:

— Али корак који сам, позван од младога грофа Фридриха, данас учинио, потпуно ће бити по вољи старом грофу... Он му је — хоћу рећи — већ врло мио.. А и шта може родитељ желети друго него да види срећу свога подмлатка! Није · ли тако и овдер |

Диарнувши, тако, у нежност родитељских осећаја властелина Десенића, лукави је поп одмах добио одговор који га је успокојио.

Десенић је рекао:

— Тако је! Тако је! И све, за што још, у грехоти' својој, Бога молити смем, то је да се што прг обави и тај чин. Дакле: грофу Фридриху Цељском и његовим сватовима отворена су врата мога дома! Моје поздравље!

Матеј устаде с пониске столице на којој је седео поред постеље. Прекрсти болесника, исправи се и уозбиљи, па подигнувши очи навише, стаде говорити неку нечујну и неразумљиву молитву. А када сврши тај обред, он опет прекрсти и себи и старца, па се саже и пољуби га у чело, и онда убедљиво рече:

— По молитвама Свете Геновеве, Бог ти даровао исцељење! Слава милости Божјој! Збогом!

И онда изиђе.

После кратког, врло кратког, времена духовник Матеј на коњу. без икакве пратње изиђе из градића и поче се спуштати у долину. А кад се нађе на равну и угодну путу, он најпре заустави коња, па се вагледа горе у скромни замак Десенићев,