Полиција

— 178 —

признајем га... Од како си оставио овај дом, ја сам био у страху — причињавало ми се да нам свима прети блиска несрећа. Она је и дошла. Млади ме је гроф изненадио кад ми је, једном, на исповести рекао: или ће за жену узети ону недостојну, коју је по том и узео, или ће себе убити. О томе га сад нико више не сме питати. Не сме ни отац. Исповест је — Бог забрањује! Јер — шта би било да исповести нема2 ја му рекох: Убиј мене! Он каза; Убијам себе! — Шта сам могао2 Мислио сам; ако се учини тај, Богу противни, брак, он се може и уништити — али нестане ли сина мога милостивог господара, он се не обнавља пре општег васкрсења свих мртвих. Не имајући треће, учинио сам оно прво. Тако је под кров твеј ушла девојка, коју није увела милост Божја већ паклена моћ нечастивога Сотоне!

Изговарајући последње речи, духовник се маче корак у страну, као да би уступио место невидљивој утвори — па се онда брво стаде крстити.

Гроф се сгресе; унезверене погледе стаде бацати тамо амо, а руку спусти на свој огромни мач.

— Али не, господару! — продужи Матеј. Никаквог суда не изричи, још га не изричи. Ваља сазнати све. Ја ћу се Богу дању и ноћу молити да нас заштити, да нам душу у чистоти одржи, и да нас умудри лоуком шта нам ваља чинити. Не суди још — тако Бог заповеда... Ал ја нисам могао а да те не позовем, и да ти не јавим: дођи, о дођи, велеможни господару, дођи — јер погибао прети твоме дому, У коме се зло станило... |

— Свети оче, Бог те је водио! — захвално му се одазва гроф.

М. Десенићев је град добио госта, коме се никад није могао

надати. -

Дошао је — Вук, негдашњи вереник Вероничин, јунак чију су смрт сви били оплакали.

Дошао је да, увенчан новом славом — проси Веронику.

Колико је год изненађења донела његова појава међу живима. толико је исто и он био изненађен сазнањима о свему што се овде догодило. Равлика је само била у томе што је он