Полиција

— 179 " жонео радост, а што је, у замену за њу, наишао на свестрану жалост која је одмах освојила и његову душу.

Одвели су га, право, гробу старог властелина, кога је он могао сматрати поочимом својим. Вук је ту клекнуо и очитао молитву, пољубио крст, и старао се да не буду запажене сузе очију његових. Каже се да јунаку сузе не пристају...

По том је до краја саслушао казивање о судбини Вероничиној. Чуо је с колико је туге оставила овај дом, и с каквим је слутњама пошла из њега. Био је очајан што се све "то збило тако. Племенитост је његова, изнад свега, била поражена очигледношћу да Вероника у даљем животу своме не може бити срећна, јер је и он добро знао каква је породица чијим је новим чланом она постала. 5

Али му на једно питање нико није знао одговорити.

— Откуда овде глас о мојој смрти илио мојој погибији = питао је он.

Нико не умеде то објаснити, Свачији се одговор сводио на једно исто: у

— Рекло се... Тврдило се... Веровало се...

И онда би свако знао искрено причати колико је тај глас произвео бола код свих, и колико неисцрпне туге код Веронике.

Било их је у градићу, који су се сад надали да ће до-лазак Вуков оживети и препородити у тугу утонулу Веронику. И замало се није десило да јој с том неочекивано радосном вешћу одјезди нарочити гласник, Сазнавши за то у последњем тренутку, Вук је поруку задржао. А кад су се због тога сви узнемирили не могући објаснити толику уздржљивост његову, он их је успокојио речју:

— Ја ћу лично бити тај гласник!

(Свршиће се).

“