Полиција

2 <<

може тајно ући у град, чији господари нису ни знали ни волели неговати врлину верности.

— Он је мислио... поче Вероника, али је Вук прекиде својом речју:

— Знам све!

А кад виде како се пол усиљава да се отме, и да се докопа његова ножа, Вук га још јаче стеже за грло, па га, одбацивши нож, удари у слепе очи. песницом толико снажно да поп расколачи очи. Вук га, у јарости, поново притеже па га турну. |

Поп паде као оборено дрво.

— Сад си опет моја! — рече он Вероници. — Хајде са мном! Под градом нас чекају моји другови. Ничега нам другог не треба!

Загрливши Веронику, поведе је.

Х!

— Брже! Још брже! Ево трага њихова! Ено њих! Стићи ћемо их!

Тако је бесно рикао стари гроф, јурећи на коњу испред пуне чете својих копљаника, који су га увек пратили на свим путовањима његовим. Махом најамници — туђини, који су мрзили домаћи род наш, ови су знали само за вољу рђавога господара.

Вук је на коњу, држећи пред собом Веронику и праћен петорицом оданих му ратника грабио напред, мислећи да ће за времена стићи да њу смести у поугдани заклон, а за све ће му друго лако бити. Али је у Цељском Граду узбуна на«стала неочекивано брзо. Домаћа послуга тога не би учичила — учинио је за такве тренутке добро плаћени туђин, старешина копљаника. Још више изненађења било је у томе, што се стари гроф — као да је на тако нешто већ био приправан — могао одмах ставити на чело потере. Њега је до беснила доводила помисао о срамоти, што је јучерашња жена његова „сина — ма колико, по њему, недостојна била! — отета и одведена испод његова крова, при чему је бранећи част његова дома, претешко испребијан верни му духовник, који, зацело жив остати неће... |

Ко зна да ли би потера могла имати успеха, да Вуку није стала на пут проста али неочекивана једна сметња. На