Полиција

— 272 —

самом се узаном мосту, где је ваљало прећи Савињу, бејаху

поломила велика кола, претоварена сеном. Неиспрегнути су | волови још у страху дактали, а возар се залуд мучио да се помогне. Пролава другог није могло бити, јер је густа честа пут с обе стране затварала, а стрмените обале Савиње не даваху ни мислити да се могу на коњу прећи.

Видећи то, Вук је видео и да је сукоб неминован.

(Он заустави коња, скочи и скиде Веронику, склони је крај пута, пољуби је и замоли да јој нож буде последњи бранилац, ако.он и његови попадају, па једва имаде кад да скочи на коња, да га окрене, и да своје другове поведе на сусрет гониоцима. Али њима у сукоб није ни требало полазити они и сами налетеше. Две сасвим неједнаке, стране потргоше мачеве, па се крваво сударише...

У боју паде свих шест младих јунака, за чије је главе страшни гроф радо прегорео двадесет живота својих копљаника, па је пристао да и сам прими дубок засек на левом рамену. | | пи Видећи да с коња паде Вук, Вероника цикну и полете ограшју ...

ХИ

У вароши је Цељу велико узбуђење.

Узжасни гроф Херман Цељски привео и суду као чаробницу оптужио рањену и ухваћену Веронику Десенићеву.

И да ничега сам додао није, за судије је доказа било довољво. Њих је подишла језа од страха. Имала су само да примене законом прописану гровоту. А закон је кратак и јасан: он за чаробнике одређује — јавно спалиште.

Зато је усред вароши, на тргу, подигнута ломача, којој је приведена Вероника Десенићева. Изговоривши проклетство за Цељски грофовски род — сагорела је дивна жена од врлина, чисте душе, очију светлих и тужно плавих као небо које је њену душу примило у благо крило своје! |

Херман Цељски није жалио лепу мученицу, али се стресао кад му, у тренутку њенога спаљења, јавише да је његов исповедник Матеј преминуо...

Не прође још много времена, па се и лоза грофова Цељских претрже.