Полиција

“502

Противу овога система нарочито војује католичка црква, то којој развод брака уопште није могућ, па зато овај систем | «сматра као и религиозан и практички неостварљив. Осем тога приговара се да брак није сбичан уговор чије извршење или неизвршење не би ни најмање интересовало друштво, већ да је то уговор 5ш пепела, који не регулише само односе између два лица, него и између једног читавог круга нараштаја, као ашто су родитељи и њихово потомство. Зато друштву не може бити равнодушно да ли ће се брачни уговори поштовати или не, јер је брак извор породице, а породица је основна ћелија људског друштва. Отуда и неопходност да се брак стави под највишу заштиту, а свака његова недопуштена повреда под жривично-правну санкцију. Ово утолико пре, кад те повреде _ долазе услед браколомства, које је само по себи један неморалан, па следствено и антисоцијалан акт. који се као такав мора инкриминисати и најенергичнијим репресивним мерама сузбијати. Због тога развод брака не може заменити кривичну казну за браколомство, јер сам по себи није довољан да 3аштити породицу и светињу породичног живота. Браколомство је право кривично дело, па зато мора бити угрожено казном јавноправног карактера. Према томе, неоснован је приговор да браколомство није деликт, јер је брак једина правилна основа за породични живот, а браколомство је највећи противник и брака и породичног живота, да је за то друштву У интересу да га и даље задржи у списку кривичних дела.

8. П. Систем једнаке кривичне одговорности.

Има велики број писаца који се с једне стране слажу с класичним системом утолико уколико сматрају да је браколомство стварно кривично дело, које треба и даље задржати у казненом законику, а с друге опет налазе, каои присталице грађанске одговорности, да је неправична и посве неоправдана разлика која се чини у поступању према мужу и жени по овом питању. Сви они држе да браколомство не сачињава само једну грешку противу морала, него да има и тешке социјалне последице, које га по својој шкодљивости увршћују у ред правих, истинских кривичних дела. Зато мисле, да не инкриминисати га не би ништа друго значило, него огласити га легалним, или у најмању руку прећутно признати да оно