Полиција

— 203 —

СВЕ А сећ. |. зесе. Мат. (6: зесе М. ак. 2: спар. ЛЕ сесе. МЕ ап. 7. цитирао Риги, 77аге, 1. 1У. стр. 248.). — Сви каснији француски устави применили су исти принцип, изузевши уставе конзулата и царства пошто ови нису спровели ни представнички режим у правом смислу речи. Члан 10. уставног закона од 16. јула 1875., који је и данас на снази, прописује: „Свака . је од двеју скупштина судија посланичке способности њених чланова и правилности њиховог избора.“ Ог Јован Стефановић, професор Загребачког Универзитета, — Наставиће се —

ПРАВО ОДГОВОРА И СЛОБОДА ШТАМПЕ

(Свршетак) (Чл. 26—29 закона о штампи од 6. августа 1925.)

2. — Каракшер права одговора. — А

Из основа и циља права одговора произилазе све потребне индикације за његову организацију у закону. Они захтевају да право одговора буде признато не само лицима чије је име било споменуто, већ, по старој француској формули, и лицима која су на буди који начин, макар и најзавијеније, била означена у неком напису. Само ће тако оно моћи бати ефикасно средство одбране, што је најчешћи и најпрактичаији случај његове употребе. Несме се водити рачуна о томе, да ли је лице поменуто или означено у вези са неким чињеницама из његовог рада или живота, како то тражи наш закон, нити тражити од тог лица да демантује или оповргне штампане чињенице. Право одговора мора се признати, без икаквог услова, свакоме који је ма којим поводом био поменут у неком дневном листу или повременом спису. Уредника треба обавезати да прими и штампа одговор сваког лица поменутог у његовом листу, без обзира на то шта се у том одговору налази. Зато је и боље право споменутог или означеног лица назвати правом одговора него правом исправке. — Одатле даље излази, да треба означеном лицу загарантовати један минимум дужине одговора, нпр. педесет реди као у Фран-