Полиција

— 205 —

статација, која произилази из нашег првог дела, да је у Француској право одговора боље организовано него код нас, налаже нам да се у овој дискусији о вршењу права одговора осврнемо на оно шта се о томе тамо мисли.

· Велики део правне доктрине мисли да је вршење права одговора условљено његовим циљем, и да је, према томе, недозвољена свака употреба тог права која није у сагласности са његовим циљем. Вршење права одговора подлежи контроли; право одговора нема апсолутан, већ само релативан карактер. По овом мишљењу право одговора долази у домен теорије злоупотребе права. Зна се у чему се састоји ова теорија. Она полази од констатације да је свако право могуће само у друштву. Ни једно се право не може замислити ван друштва. Зато ова теорија и сматра као нетачно старо традиционално гледиште, да су права прерогативе, које човек има као такав, и подвлачи да права не припадају апстрактном човеку, већ човеку члану организоване заједнице. Права су резултанте друштвеног живота; зато и не смеју бити вршена у антисоцијалном духу. Никла у друштву ради регулисања друштвеног живота, њино вршење не треба да је противно интересима друштва. Не треба дозволити вршење ни једног права противно његовој финалности; поготову несме се дозволити вршење неког права у намери да се нанесе другоме штета, Неколико примера, позајмљених из француске судске праксе, најбогатије у овом погледу, даће јасан смисао овим апстрактним формулама.

Најбоље примере пружају случајеви са правом својине. По Француском Грађанском Законику (чл- 544), својина је право да се ствар ужива и да се са њом располаже на најапсолутнији начин. То је највећа власт која се може имати на некој ствари. Сопственик неке ствари може слободно радити што год хоће са том стварју. Па ипак и поред тога. француски судови оглашују за одговорног сопственика који остаје у границама свога права, али га врши једино у намери да другима напакости. Један сопственик био је подигао на својој кући лажан димњак да би заклонио светлост прозору свог суседа. Сусед се жалио суду. Конструктор лажног димњака бранио се, да је он употребио само своју ствар, да има права да са њом чини што хоће, и да није изашао из граница тог права кад је конструисао лажан димњак. Суд га је ипак