Полиција

= 207 —

дата човеку који живи у друштву. Његова употреба је силом самих ствари ограничена друштвеним дужностима сопстеника; сопственик га не може вршити у неком другом циљу до у ономе ради чијег је постигнућа законодавац и организовао право својине; наиме, онсе не може служити правом својине у циљу да другсме нанесе штету. Зато је суд и наредио да се поскидају гвоздене шипке са суседових конструкција, и овога осудио да фабриканту накнади штету проузроковану губитком балона. Касациони суд се сложио са овом пресудом (8 август 1915, Р. Р. 1917, 1, 79 и Зеу 1920, 1, 300).

Но француска судска пракса не примењује ову теорију само на право својине. Није једино вршење права својине подвргнуто тој дисциплини злоупотребе. Као и вршење права својине, тако и вршење осталих права, кад је инспирисано злобом, или није у сагласности са његовом финалношћу, може за собом повући одговорност. Врло је мали број права чије се вршење не може подвргнути контроли суда, и то због изричне одредбе закона. У сваком случају, по мишљењу присталица релативности права одговора, право одговора не улази у тај број. Његово вршење такође треба подвргнути контроли суда на исти начин као и право својине. То треба урадити тим пре што право одговора има мање егоистичку основу него право својине. Нема права које није ограничено више или мање. И само право исказивања мисли ограничено је, и ако оно изгледа најапсолутније. Право одговора и није ништа друго до једно ограничење пр за исказивања мисли путем дневне и периодичне штампе. Затим, и злоупотреба права исказивања мисли може повући одговорност. Зашто онда не подвргнути под дисциплину злоупотребе и право одговора, кад је под њу подвргнуто и право исказивања мисли Стога, ако неко лице, које је било поменуто у неком листу или периодичном спису, употреби право одговора, не да себе одбрани или утврди истину, већ да себи прибави јевтину рекламу, или да шиканира уредника, оно употребљава своје право противно његовом циљу, оно га злоупотребљава и зато ће бити одговорно према уреднику.

По другом једном мишљењу вршење права одговора не може бити контролисано. Присталице тог мишљења, међу које треба уврстити и француске судове, који иначе приме-