Полиција

— 208 —

њују теорију злоупотребе права у погледу скоро свију осталих права, сматрају да право одговора има апсолутан карактер. Ма каква била природа написа у коме је неко поменут, клеветање, вређање, објективна критика или похвала, сама та чињеница даје му апсолутно право да тражи штампање свог одговора. Форма одговора, његова садржина и корисност су ствари о којима суверено одлучује лице које има право на одговор. Пракса француског Касационог Суда у томе је правпу непоколебљива. Тај суд је више пута нагласио да је право. одговора генерално и апсолутно. Онај који има право одговора једини је позван да решава какву форму треба да има његов одговор, какву садржину, и да ли је корисан или. не (Одлука од 12 јула 1884, [. Р. 1885, 1, 47). Право одговора примењује се и на академску и литерарну критику. Тако је било суђено у чувеном спору између критичара Бринтјера (Вшпећбеге), директора периодика „Кеоџе аде; ОПеих — Мопдез“ и књижевника Дибу (Оибош!) писца позоришног комада „Рубавропае“. Писац чије је дело критиковано ужива право одговора и он може у свом одговору, да би оповргао критику, навести другојача мишљена других писаца о његовом делу. (Одлука од 17 јуна 1898, 1. Р. 1899, 1, 289). Исти суд сматра, да један лист не може, позивајући се на то што је одговор увредљив за част и углед новинара, одбити штампање тог одговора, кад се увредљив тон одговора објашњава и оправдава не мање увредљивим тоном напада (Одлука од 18 јула 1896, р. Р. 1897, 1, 55). Нико није овлашћен да врши контролу над употребом права одговора, па ни суд. Признато сваком именованом или означеном лицу највише ради одбране, право. одговора и његова употреба зависе једино од овлашћеног лица. Да би се могао постићи циљ ради кога постоји право одговора, оно мора бити апсолутно. Иначе, оно неће моћи бити бремза слободе штампе, и слобода појединаца биће жртвована слободи штампе. Нико не може спречити овлашћено. лице да употреби право одговора како оно нађе за сходно; нико није позван да испитује да ли се право одговора врши сходно његовој финалности, или ради постигнућа неког другог циља, нпр. да би се исправком рекламирао или да би уредника шиканирао. — Многи правници такође су мишљења да је право одговора генерално и апсолутно.