Полиција

— 209 —

Ипак један део доктрине остаје при свом гледишту и сматра да вршење права одговора треба да буде контролисано. У Француској, чак је и један суд, Париски Апелациони Суд, прихватио ово гледиште и у једном случају, који је био изнет пред њега дао је следећу слику права одговора у мотивима своје пресуде: Право одговора је одбрана, одупирање, што претпоставља напад. Сама чињеница да је неко лице именовано или означено у неком напису, без икакве штете по ма који његов интерес, не овлашћује га да се умеша по својој вољи у сваку дискусију и да натера лист да му прави бесплатну рекламу. Судовима припада дужност да спрече злоупотребе, које се могу десити под изговором вршења права одговора; вршење тог права као и сваког другог законског овлашћења судови имају да контролишу, да би га одржали у правичним границама. Специјално, кад је једна драмска критика инспирисана једино чистом бригом за уметност, кад је свако питање личности из ње искључено, и кад у њој нема ничега, из чега би се могло извести да постоји најмањи напад или ма каква повреда легитимних интереса именованог или означеног лица, онда то лице, чије је дело тако критиковано са чисто уметничке тачке гледишта, не може захтевати да се штампа његов одговор, који се сав састоји у примедбама чисто теоријске природе (Пресуда од 24 новембра 1922, р. Р. 1922, 2 129)

Сам случај који је изазвао ову пресуду врло је интересантан, и баца јаку светлост на проблем карактера права одговора. Два књижевника, Силвен (5 а) и Жобер (Јацђег, били су превели Есхилов комад Персијанце. После прве преставе овог комада, Рене Думик (Поште), члан Француске Академије и њен стални секретар, дао је у Кеоце аез Пеих Мопде, чији је он директор, приказ те представе дела Силвена и Жобера, на врло достојанствен и академски начин, стављајући се искључиво на тачку гледишта уметности и не дирајући ни мало личност преводиоца. Ови су ипак сматрали, да им зињеница што су споменути у часопису, даје право на одговор и упутили су Думику један врло умерен чланак теоријске садржине. Думик је одбио да штампа тај њихов напис и из тог одбијања изродила се једна дуга судска борба. Првостепени суд је осудио Думика да штампа одговор, на-

„Полиција“ 2