Полиција

радње. — СатетђероШ ге! (у делу: У/бветфисћ 5таа1в -Уетоапипрз-“ о пећ о. Згепре!- Раегзстап П. )

Само допуштење радње полиција не сме ограничити на други начин, него што прописује закон о радњама. Али вршење (обављање) радњи полиција може ограничити из других мотива него што су мотиви обрнуто полицијски, на пр. са основа јавне безбедности, уличне полиције, пожарне полиције и тд. вели проф. Нагасћек у нав. делу.

· По 6 1 немачког обртног закона (веетђеотдапипа) обављање радње допуштено је сваком, у колико овим законом нису прописана ограничења или допуштени изузетци.

По мишљењу Др. Гапоепзјеп-а, пропис 5 12. 0. не статуира никакво субјективно јавно право појединог поданика. Он садржи шта више једино објективно правно признање једног индивидуалног интереса имено слободне употребе природне способности радње у погледу учешћа у обртном животу. — у нав. делу стр. 21. То питање у немачкој правној литератури спорно је. Како Др. Гапоепзјејп наводи, научари су у том погледу подељени у три групе.

Једни сматрају СлОоОдУ. радњи субјективним јавним правом.

Други, напротив, одричу му тај каргктер. Међу овима истиче се проф. Гађапд. По њему права слободе или основна права грађана норма су за државну власт, које ова сама себи даје, она чине границе моћи власти, она обезбеђује поједикнцима њихову природну слободу делања у одређеном обиму, али она не заснивају субјективна права грађана. Она нису никаква права, јер немају никакав објекат. Слобода радње у опште није појам позитивног правног садржаја а још много мање субјективно право, већ негација законских ограничења

опште слободе радњи у односу на обртну делатност. — у делу: З!аајзгесће.

По проф. Апзс -у правна природа основних уставних права и обичних законских опредељења је многоструко спорна. Основна права нису субјективна права. Нема никаквих основних права, већ само. основно право на невршење противзаконитих принуда. Пешзсћез 5 гаајзгесће [у ко овој Епгукорефе о. Вести звепзсћан стр. 904