Полицијски гласник

ВРОЈ 9

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

69

пази: да га нико не обмане и да се не да завести да већу пажњу обрати на удаљене околности и оне од незнатне вредности, но да сву своју пажњу и обазривост ноклони околностима, које ће му неминовно послужити за расветлење дела, и тиме му олакшати његов тешки задатак. Међутим, не треба заборавити ни то, да самоубице често имају необјашњиве и чудне начине, које при извршавању самога дела употребљавају тако, да се из нејасних појава не сме одмах закључити, да се је убиство догодило. Па и сам положај ране не доказује ништа, јер се за многе случајеве знаде, где је н. пр. самоубица себи у трбух пуцао, и тек након великих мука умр'о. Али поред тога ваља имати вазда на уму и то, да је при правом убиству веома лако целу појаву тако удесити, да и поред најтачнијег испитивања изгледа, као да се је самоубиство десило. Положај и стање мртваца не доказује ништа, јер се обоје може вештачки удесити. Тако је на пр. врло често бивало, да је писмо, које је поред мртваца нађено и у коме се он на пајдирљивији начии од овога света опратта, било фнлсификовано. Међутим је важан и готово несумњив доказ за самоубиство, оно грчевито држање пиштоља и т. д. у руци убијенога. Многим покушајима на тек умрлим лицима, којима су разни предмети у руке утискивани, доказано је, да их ови не могу тако снажно држати, као они, који су те предмете још за живота и у борби са смрћу у руци имали. Али при том не треба изгубити из вида и ту околност, да неки, особито препредени убица, може својој жртви ништолз, баш кад се ова бори са смрћу, у руку тутнути. Важна је још и та околност, што често бива, ако се оружје нађе прснуто. То бива -анда, кад самоубица оружје јако напуни за то, да се само добро погоди; алн код убице то нема смисла. Па и оида ће оружје прснути, ако се из њега на тело опали из непосредне близине, и то за то, што се у таком случају експлозивни гасови не могу да разиђу. Убица ће ретко кад на своју жртву из непосредне близине оружје подићи и на њ' опалити, а ако то учини, онда ће нападнути зацело моћи бар толико устукнути, да између њега и оружја остане толико простора, да се гасови од праха могу разићи, те онда оружје неће прснути, и мо!)И ће се констатовати да је убиство, а не самоубиство, извршено. Са свим је, на против, све једно, да ли се оружје, из кога је пуцано, нашло на лицу места или не. По највише се дешава, да се поред самоубице дотично оружје не нађе, што долази отуда, што се таком оружју преписују чудотворна дејства, те га с тога обично први који туда наиђе украде. Ово је тим вероватпнје, што се често у таким случајевима десило, да је је код самоубице нађен сахат, новац н т. д., али да се оружје није могло наћи. (НАСТЛЈШЋЕ СЕ) ИМА ЛИ МЕСТА ОБНОВЉЕЊУ АДМИНИСТРАТИВНИХ СПОРОВА И П0Н0ВН0М СУЂЕЊУ ФИСКАЛНИХ КРИВИЦА Полициске власти у нас, у Србији, нису оно, што су полициске власти других земаља. Док су, н. нр. полициске власти у другим земљама чисто органи за чување личне и имовне безбедности, дотле су наше полициске власти у многим случајевима и судске, нарочито по Фискалним кривицама, а често административне власти. Из овако неодређених дужности, врло су чести случајеви, да полициске власти имају пред собом захтеве појединаца, да се дозволи поновно суђење какве кривице, или обнови какав чисто административни спор. И један и други захтев доводи полициске власти у иезгодан положај, јер немају у закону јасне основе за расправу. Отуда је бивало случајева, да су неке власти одобравале овакве случајеве, а неке их одбијале. Ова неједнакост није, у осталом, била чедо само нижих полицИских власти, него и виших, па чак је сретамо и у другим административним ресорима. То нам је дало повода, да поставимо горње питање, признавајући одмах не у тој намери, да га ми правилно решимо, него да покреиемо наше виђеније правнике, да они изнесу свој суд о њему.

Међутим, ми ћемо ипак изнети наше гледиште, уз гледишта, која су но овоме изнесена од стране једне власти и Правничког одбора при Министарству Финансија. Тако, Правнички одбор, на питање постављено од стране Мииистра Финансија, у једном конкретиом случају: да ли има места поновном суђењу по Фискалним кривицама, донео је ову одлуку: „Правнички одбор мишљења је, да се одредбе кривачног судског поступка не могу односити на случајеве, који су расправљени по специјалним законима а од административних власти". Одлука ова је доиесена у почетку 1896. год. Ми налазимо, да ово мишљење није апсолутно исиравно, остављајући на сграну то, што тамо нису ни изнесени ближи разлози, за што се нашло, да не може бити поновног суђења Фискалних кривица. Истина, Фискалне кривице не долазе у ред оних кривица, које се казне по кривичном закону, али се не могу уврстити ни у ред чисто административних спорова. Састављајући овако једну оделиту врсту кривица, оне би требале да се расправљају одвојено од начина, који је предвиђен за кривице из казненога закона, а и од онога, који је предвиђен за расправу чисто административних спорова. Али, како ни једним законом није предвиђен нарочити поступак за њихово извиђање, то се и расправљање њихово има да наслони на кривични судски ноступак, у коме су у опште постављена начела за извиђање и суђење кривичних дела. Полазећи одатле, да се* поновно суђење у опште не јавља као какво благодејање, н. пр. застарелост и т. д. него као право држављана да њихова личност и имовина не буде повређеиа ако нису криви, ми налазимо, да има места поновмом суђењу свака', кад год стоје случајеви §. 340. крив. суд. поступка. За овакво гледиште војује правда, да нико у оинггој државиој заједпици не претрпи штету ако није крив, а војује и један практичан разлог, што се не може порећи та истина, да су врло чести случајеви, где је окривљени био у немогућносги да своју невиност оправда у тренутку саслушавања и много доцније, а и таквих, где су власти, полазећи са гледишта државних интереса, без скрупуле примењивале законе, којима није било места. Овако ми мислимо; а у томе је правцу и Министарство Финансија донело једпу одлуку, из које вадимо ово што је најглавније: „По §. 340 крив. суд. пост. осуђени може тражити ноповно суђење у тамо побројаним случајевима. У овом овде случају не стоје ни узроци из тач. 1. ни они из т. 2. ни тач. 4., већ би једино били узроци из тач. 3. поменутог §. управо то би жалилац хтео да престави, али у истини то не стоји. Не стоји, јер је и поднесено писмено у оригин&лу, које се и сада налази у актима, цењено у своје време, и схчаћено онако, како оно гласи, те сада нема разлога, да се на гом основу обнови суђење. Остало би, дакле, још само то, да се цени распис, који жалилац помиње. Али како га жалилац није ноднео, нити утврдио његово иостајање, а власти пак нису дужне да прибирају доказе за њега, па и ово не може да послужи као основ поновном суђењу 11 . Као што се из овога види, министарство није ни двоумило, да нма места поновном суђењу по Фискалним кривицама, само што је нашло, да у конкретиом случају није било законскпх услова за то. Оволико о ноиовном суђењу Фискалних кривица, а што се тиче обнављања административних снорова, у колико се п на њих односи одлука Правничког одбора, ми налазимо, да је одлука ова противна чл. 50. закона о пословном реду у Драсавном Савету, који јасно и разговетно признаје обнављање ових снорова, у случајевима, кад томе има места, што ће рећи, кад стоје узроци из §. 426. грађ. суд. поступка, на које треба наслонити расправљање ових ствари. Износимо ово, понављамо, у тој намери, да наши правници ноклоне своју пажњу овом питању и расправе га, како власги не бп радиле неједнако у даним случајевима, јер та неједнакост руши веру грађана у знање закона и правичност власти.