Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 11

маштену собу — сигурно код директора. Ту сеђаше један постар, дебео господин. — Ја стојим онде, они му причају нешто, а старад онако дебео — само се тресе од смеја... Само чујем где једнако нешто вичу': шпас, шпас... Директор ме пита нешто швапски, ја само мрднем главом да не разумем... Онда дозваше једнога кондуктера. Био је то неки Пемак... шта ли... једва се мало разумесмо.... Ја испричам одакле сам пошао, како сам ушао, како сам се хранио. А онај Немак рече ми: како сам погрешио противу закона, како сам оштетио еспап. Ја га упитах, где Сам ја сада? У Бечу — рече ми он... Ха, рекох, суђено ми је да видим и ту велику варош... Још нешто Швабе говорише, па ме отпратише у Другу канцеларију... Вукоше ме тако по канцеларијама па ме пустише... Тумарао сам после са неким алваџијама. Нашао сам се и са неким Србима. Научио сам мало и немачки, и таман, рекох, да и ја отпочнем штогод. Неки Сима, Србин, дао ми је те сам продавао шећерлеме, онде, на ћошку, код Стеванове цркве. Ту сам био две недеље, па Сима престаде радити... Ја остадох без посла. Ухватише ме. Затворише ме. Био сам недељу дана у затвору, па ме онда бечка полиција протера за Београд. Када ме је земунска иолиција предала нашој главној полицији, члан чита акта, па се смеје, како сам путовао. Али овамо онамо па опет у апс...

ЈУЛКА ЈОВАНОВИН лопов. Има и женске, које краду исто тако вешто као и мушки. Ево, ова Јулка, убраја се у врсту врло вештих и одважних лопова. По спољапшости лепа и примамљива. Уме да се вешто претстави каквој домаћици или домаћину за собарицу, слушкињу, дадиљу и т. д. Чим У кућу уђе, развије сву своју радљивост. Прегне сва на посао. Ради брзо, тачно и — без поговора. То бива све дотле, док не стече поверење и не проучи добро како где што у кући стоји. Нарочито пази нн новац, наките, ствари од вредности и т. д. Кад је све добро уочила, приступа своме послу. Отвара шиФонере, ормане и сандуке и диже све чега се само докопа и што је за њен рачун. За тим бежи из Београда (ако је у Београду) негде у унутрашњост. Ствари или распрода сама, или преко својих љубазника, који за то врема живе, како то они њиховимјезиком веле : »као бубрег у лоју !( . Ако се ухватг одлежи неко време у затвору, па онда опет у службу, а после у нове крађе. Њу нам је, као и многе друге неваљалице, послао запад да нас с њоме усрећи. Јулка је била неколико пута осуђивана за крађе. По издржаним казнама нротеривана је али се опет враћала у Србију. Одакле је родом не зна се тачно, јер, колико је год пута кажњавана, толико је иута казивала друго место рођења. Зна се само да је из Аустро-Угарске. Од неког времена нема је у Београду, али није искључена могућност да је у унутрашњости Србије у каквој варошкој или друмској меани „штумадла" или куварица. Слику јој доносимо, да би је сваки могао познати .па да је се причува.

АРСА МИЛОСАВЉЕВИЋ — МИЛОЈЕВИЛ коцкар. У ред оних проблематичних личности, које доносимо у нашем листу, стоји на видљивоме месту и овај Арса. Појава му је младачка. IIа њему се види једрина и здравље, али је у своме послу дотерао до жалосних ресултата. Коцкар је прве врсте. Вешт, окретан и предузимљив. Иде повашаримл и вара сељаке. Носи се полутански. Немачко одело а на ногама — опанци. Овим хоће, јамачно, да се сељацима представи као човек њиховога „руфета." Да би показао мало' и чаршинлијске Финоће, носи лак, мали штап. Говори одмерено, као какав трговчић који иде по својој трговини, а у ствари тиме хоће да стече поверење и да после изводи своје коцкарске операције над онима, који му се повере. Кад је сам, он ради на своју руку. Иначе са друштвом предузима многе смеле послове. 1де ]е сада, не зна се тачно. Можда је где год у унутрашњости. Свакако, по овој слици треба припазити на њега.

АЕП РУКОПИО Из узпомена једног полицајца од Л. М. (нАСТАВАк) Сад упитам г. Раутера, да ли се сећа каквог познаника, по имену Фехтхамера. Рече, да се не сећа. Еле, закључак је био овај. Похара је извршена по добро скројеном плану, а лопов је онај странац. С тога сам одмах знао, да нема смисла ићи на телеграФ ради оне депеше, што му је ноћас стигла; за мене је било одмах јасно, да је депеша удешена и да је депешар саучесник. Дакле, трагање је ваљало преместити у М. Размишљајући тако, посматрао сам онај леп рукопис Фридриха Фехтхамера, приватијера из 0., и од једном ми сену кроз главу зрачак наде. Окренем се келнеру: »Покажите ми собу тога Фехтхамера !« Соба је била бр. 22, на другој страни ладника, недалеко од бр. 34. Одмах прегледасмо собу, али не нађосмо ништа, што би могло да послужи као основа за даљи рад. Сад дам дозвати вратара, да га питам за оног депешара. И ту не добих поуздане основе. Колико се вратар опомињао, дотични је био омален, мршав, ћосав човек, у обичном оделу. Али како су често и цивилаши разносили депеше, вратару није могло пасти у очи, што дотични немађаше никаква знака, по коме би се видело, у каквој је служби. Сад изјавим похараноме, да остане овде у гостионици, а ја ћу у телеграФ, да се уверим о неисправности депеше, па онда право у М., да тамо трагам, па ћу га што пре известити шта сам учинио. И тако најпре одем у телеграФ, где се уверим да није дошла никаква дех^еша за Фехтхамера код »Португалског краља", па онда одем своме шефу, те му испричам ствар и замолим, да се одмах пошљу на све стране депеше с описом лопова, после