Полицијски гласник

■ ' БРОЈ 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

чега отпутујем у М. где стигнем истог дана у вече и одседнем у хотелу »Златне круне®. Ушавши у трпезарију, прво уочим келнера, како ми га је Раутер описао, где стоји код пећи. Осим њега, не беше вигае никога. Он ме одмах учтиво предусрете и упита ме шта желим. Поручам чашу пива и седнем за сто. Он ме сам услужи, јер случајно не беше при руци млађега, па читајући ми, можда, у очима, да бих волео мало разговарати, седе и сам за исти сто. Овај младић изгледаше необично искрен и поуздан, тако, да сам одмах изгубио сваку сумњу на њега, јер, признајем, ја сам мало подозревао на њега, да је и он умешан. Разговарали смо о свачему, како обично бива у оваким олучајевима, најзад и о саобраћају путника, па дошавши на ову тему, скренем неприметно разговор на чудне навике и особине код по неких иутника, па узмем сам износити поједине познате ми примере, међу којима и о некаквом Енглезу, који је увек носио уза се сав новац што му треба за пут, па како је вечито страховао, да га могу покрасти. И сад дође оно што сам хтео. Келнер ми одмах исприча за некаквог странца, који је претпрошле ноћи преноћио код »Златне круне« и био јамачно исто така Фантазија као тај Енглез, јер је келнер приметио, да му је портФељ пун банака. Решим се одмах, да се кажем ко сам и зато га без околишења упитам : ,,Је ли се тај странац звао Хуго Раутер?« Келнер ме зачуђено погледа и одговори : »Тако ми се чини, али могу се уверити из књиге за уписивање путника«. »Дете, молим вас." Он се још више зачуди, отвори књигу и онда ће рећи: »Јесте, тако се зове." И показа ми потпис, а ја само што нисам кликнуо од радости, кад сам испод тог имена опет угледао она лепа писмена, којима се Фридрих Фехтхамер, приватије из 0. уписао у путничку књигу код »Португалског Краља". Само што овде није било оно име, већ Хермнн Доиер, трговац из К. Сад рекох келнеру: »Да нисте случајно причали и овоме господину овде, како Раутер има код себе много новаца?® »Је . . . је . .. сам," промуца келнер. — »Ах, да није . . .« додаде, иа ме престрављено погледа. »А је ли вас том приликом овај г. Донер питао, где је отпутовао Раутер и у ком ће хотелу одсести?« »Да, али онако од прилике.... Да се није какво зло десило ?« »Раутеру је ноћас покраден сав новац, четрдесет хиљада талира, а баш иа овог Донера се сумња, да је лопов. к Па онда испричам келнеру целу ствар. »Дакле, ви сте полицајац,« упита ме, кад сам свршио, »и сад тражите лопова?« Рекох му да је тако, али му строго препоручим да. то иикоме не казује, па онда га замолим, да ми, колико год може, буде на руци, те да пронађемо лопова, односно украдени но-^ац, као и да ми каже све што год зна о том човеку. На жалост, оно што је знао, није било много. Лупеж је само ту једну ноћ преноћио код »Златне Круне," а пре тога овде никад био није и келнер га је држао за трговачког путника, који свакодневно долазе у овај хотел. Он је одмах после Раутера сишао из своје собе овде у трпезарију, па је доручковао и кад је плаћао рачун, келнер му је тада рекао онако уз реч, како је код Раутера видео много новаца. На то је и Донер отишао, не казавши ништа за где путује. Упитам келнера, је ли му тада што год пало у очи у ионашању Донеровом. »Ништа. 1< »А и остали га гости нису познавали, ха? с< »То не знам. Али тешко да га је ко год видео или разговарао с њиме, јер он је дошао доцкан у вече, а сутра даи је рано доручковао и одмах отишао. (( »Је ли од његовог одласка давата соба другом госту?« »Јесте.« »А при распремању није се ништа нашло?" »Ништа важно, иначе би мени предали.«

Био сам незадовољан. Према свему томе, мучно је било нронаћи траг Фридриху Фехтхамеру односно Херману Донеру. Последња ми се нада још оснивала на посматрањима оних млађих у хотелу, који су с њиме разговарали у његовој соби, па је по његовом одласку одмах распремили, — а и на могућности, да га је ко год од гостију видео и познао. Што се иак тиче оног његовог саучесиика, што му је донео депешу, сматрао сам, даје са свим излишно да овде за њега питам, јер по оном недовољном опису, што ми га је о њему дао вратар „Португалског Краља,« овај тешко да би га и познао, без обзира на то, што је он могао доћи ради договора и на двадесет других места, а не баш овде код »Златне Круне.« Замолим келнера за собу а и да испитам оно лице, које је Донерову собу по његовом одласку распремило, није ли том нриликом нагало какву хартију или тако што год и бацило, па да се та ствар добро потражи и ако се буде нашла, да ми се донесе. Иошто је то било дан раније, могло се мислити. да се то лице још добро опомиње, ма да одмах признати морам, да се нисам надао бозна каквом успеху. (Свршиће се)

КОЦКАРСКИ — ЕГАВАЧКИ У САСТАВЛУЕНИМ РЕЧИМА

ЈЕЗИК

Немам сестре Тражим иапир Дођи железницом Имага ли свећу Отвори торбу Немам воде Укради кесу Укради сат Макни кокош Једем месо Дај ми кључеве Укради — макни — хаљине Ушао »Ћопа« у дућан Спава Циганин Сакри кајига Гледај ћурке Уби жену

Ницам врагота Цуњам појањ Догњај прогљарницом Си лаштарница Одбаштај трашту Ницам прошлице Гепи петљарку Гепи готивно око Гепи — чорек — крекавицу Њупам жвањетину Тињавај ми разбаштавци Гепи — чорек — мунтаре Угљао Ћопа у унџат Књева Мандов Скењај кроц Ждракај пурци Убаштај треба

Т Р А Ж Е С Е

Сава Живковић, бивши практикант судски из Зајечара, има да се саслуша по кривици својој због ФалсиФиката таније, па како се не зна његово место становања, а он се крије, то га суд зајечарски није могао добавити и на одговор узети. Иследни судија зајечарског првостепеног суда актом од 12. о. мес. № 8443 тражи Саву да му се стражарно спроведе. Драгољуб Милојевић, скитница, родом из Јагодине, иритворенпк, који је код првост. суда за град Београд за крађу осуђен на три године затвора, побегао је 10. о. м. у 7 и по сати пре подне из судског притвора. Драгољуб је стар 16 год., омален, сув, црн, без бркова и браде, очи црне, крупне. Од одела има: панталоне нове црне, капут стар плав, шешир црн стар, лепе нове чарапе са сељачким опанцима. Драгољуба треба спровести стражарно суду, с позивом на акт Бр. 19.177 или управи града Београда на Бр. 21.982.

допиои

Из Прокупља пишу нам ово: Изгинули око државне утрине. У селу Грабовцу, среза прокупачког, на дан 7. овог мес. десила се велика несрећа. Тога дана пре подне, а како одмах близу села има под шумом државна утрина звана „коњски