Полицијски гласник

БРОЈ 2

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ослобођене. — За слдржипу истога јамчимо чашћу и имањем нашим.

№ 1402.

Председпик суда, Матија Мате.ји!..

Нисар : Идија Илијк.

ИЗЛЕЧЕНА КРАДЉИВЖЦА, Ми смо већ једном рекли, да има лопова разних врста. Али лопови из одличнијег дсла нашега грађанства, не улазе у састав оних, о којима говори полицијски билетен. Зна се, да у Београду има дама па и господе, којима је страст, да ма што % * Одборници морају лично продстати среској вдасти, ради признаља својих потписа па издатоме уверељу, ча били писмени или не.

16. Иовембра 18'.)7. у Пршгакама. (М. П .В р Одборници: Јанко Јаикови!.. Сима СимиК. Марко Марковић. (аотврда среске власти). Исгинитост потписа и печата суда ошитине приличке, као и садржину овог уверења, на основу јемства и прнзпања потиисатих одборника, тврдим по наплатл таксе.* № 3328. 18. Новембра 1897. . (М. II.) Начедник ср. морав.: Ивањица. Петар Петровић. Ако има више њих нродаваца у задрузи, онда у оваком истом уверењу општински суд ставиће, да за свакога у задрузп остаје по пет дана орања. — Иначе се пренос не може извршитп. Сем овога, продавац према чл. 94. зак. о неиосредном порезу, треба при подношењу таппје ирвостепеноме суду радн преноса, да поднесе и уверење пореског надзорника, да је на | исТо земљиште платио норезу, како за раније године, тако п | за годину у којој пренос врши. — Ово треба увек казати купцу приликом мерења земље и лздавања тапкје. На тај начин нзбегле бл се преваре и обмањивања од стране оних иродаваца, којп лмају обичај да варају просте људе, пздавајуИи им талије потврђене само општлнском н полицијском влашКу. Нарочито паља обратити пажњу на извешћа онштинеких судова, јер онл најбоље знају лмовно стање продавчево. Исто тако п полицпјске властп треба нрлликом потврђпвања тапије, да трансе од продавца и уверење у Форми, како је напред писато, јер свако потврђивања тапије без уверења погрешно је, а томе се због тога стварају излишни трошкови око вођења парнице. Доказано је, да велики број сељака раде мимо законскнх проппса, у намери, да себе корлсте а купца ол1тете. Ми Кемо овде ради јаснијег разумевања ове огварл изнети један случај, који износи па видик непоштену радњу извесних продаваца: Тлмопђе ТлмотнјевлК из В. продао је једну њлву Станоју Станојевлћу лз нз истог места за 600 дннара. Да би купца осигурао, Тимотије извадио је тапију на ту земљу, не тражећи уве])ење од општинског суда, лз кога би се видело, да ли он Тимотије — може да отуђи ово имање. Такву тапију — која к није танија него просто уверење ■ — продавац потврди код општннско!' суда, а затим и код среске власти, (која да је разумевала овакве ствари не би ни потврдила без уверења као што смо га мп овде изложили). Тимотије такво иисмено, без вредности, које он назива тапијом, утрапи у руке купцу Станоју говорећи му: » Ево ти таиије. Дај ми иоловину иогођене суме наиред, а ресто ћеш ми дати, кад ову таиију утврдимо код »окружноЏ суда. Станоје, не знај> }.л за овакав кајиш, узме ово писмено и исплати продавцу у напред половину погођене суме, у 300 динара. Доцније тек видео је јаднИк да је преварен, јер му онака тапија нпшта није вредила. Подиже парнлцу, лзложп се трошковпма и најзад, судови га од тражења одбише, јер му, разуме се, оно нисмено не хтедоше признати као танију, која се по Форми законској издаје. И шта блва онда? У очајању такав човек хвата нож, нушку л баца у несрећу и себе и своју породпцу. Пазите људи на потврђпвање тапија и давање уверења, јер само онда, кад су тапије правилне, л кад се све оно испуни што закон прописује, неће бити ни парница; а богме бнће и мање робијаша у нашим казаматлма.

украду, и да ту своју страст плаћају више но јлто украђена роба вреди. Таква једна страспа крадљлвица блла јс н госнођа Е. жена једног поштеног грађанипа у Ваљеву. Овај догађај десио сс пре више година у Ваљеву, ал' је он још л данас у Свежем сећању оних, који су с н.нме били упознати. Газда Н. имао је лепу своју кућу у једној од главнлјлх улица варошл. У то.ј кућн стапОвао је газда са својом женом Е. л госнодин К. капетан војенп, којл'јс бпо нежењен, али је стаповао са својом старом ма.јком, којој беше посветио «вуколпку пажњу своЈе детишске <љубави. Госцођа Е. страспо је краЛа. Кад није плшта друго мо1'ла дочепатп, она је од служавке своје нредизала: шамије, • кецеље, пгле и т. д. РаЗуме се, да'се све то нзналазило, п да је морала она укра^ене ствари дупло плаћаТи. Била је јака зима. Такву ваљда нису запамтнлн нл најстаријн људи у целој ваљевској околицл. Капетан К. н.мао је у шупи доста насеченлх дрва, која прнма од државе сваки официр и лети и зими, у одређеној количнии. Ма да се у стану капетана К. загревале три нећи, опет некако беше му чудновато, како дрва тако брзо пестају. — Затвараш лл тл Јоване шупу, кад Дрва носнш? рече једног дана капетан своме носилноме. — Затварам господпн капетане! — Па како је онда, да се редовн тако брзо нроређују? — Мора да неко удешеним кључем шупу отвара, господип капетане! — И ја бих то рекао ! Него, прлпазидер ти на тога „трговца", који туђа дрва смотава, па мп одмах јави, а ја ћу се већ на мој начин с њиме разрачунати. Ни ми не добијамо џабе ока дрва, него их у приликама н својом крвљу исллаћујемо. — Разумем г. капетане — одговори посилнп. Салутира прописно и изађе из собе. Капетаи К. говораше тихо сам собом : — Овај мој посилни прави је ужичанин. То су бистри и окретни људи, па тек што су шерети, то је — раг ехе1епсе, што веле Французи. Ако тај лопова не ухвати, онда га бели неће нико ни ухватити. Калетан је дакле ћутао п очекива.о ресултат, до кога ће његов посилни доћи. После неколико дана ето ти посилнога у потпуној службеној позитурп. — Но, ухвати ли лопова ? — Нисам, г. канетане. Вребао сам, стражарио, пазио, па ништа. Пасији род, као да зна кад сам ја на »шиљбоку« па неће да дође на кљусу. Ама ћу га најпосле ухватити. Само, молим, да ме три дана од службе понггеднте! — Добро ! Остани овде. Ако ми ухватиш лоиова, иустићу те кући на осуство. Разумеш ли ? — Ра,зумем г. капетане ! Свети Јован је. Слава млого, И газда Н. славио је овога свеца. Спремио је госпоцку вечеру. На исту је позвао и канетана К. са његовом мајком. Напољу стегао љути мраз. Ветар страховито Фијуче, а у сали газда Н. беше блага топлота. Ту ће се вечерати. Сви беху већ на окупу. Весеље одпоче. Ама весеље српско. Певало се и наздрављало баш онако од срца. Газдарица Е. сама собом загрејавала је пећ, да буде соба . топлија и да се гости потпуно загреју. Унела је једну добру ценаницу и метла. је у нећ, да одржава што дуже тогшоту у соби. Гостима је већ, што но веле, »ушло винце у лице«. Капетан је био необично весео. Наздравио је домаћину. Здравлца је била иуна духа,, јер је капетан био интелигентан — школован човек. Домаћин се подиже, узе чашу и поче њему наздрављатн: — Ову здравицу пијем у здравље теби г. капетане, дај Боже, да до године будеш мајор ! Капетан се поклони и узбуђен рече : — Хе, што нема сада једне ирангије... У тај мах чу се ужасан пуцањ. Горњи део пећи одлети у »плаФон«. Гости попадаше са својих столица. Соба у тренутку беше пуна дима. Газда Н. појури прозору вичући: земљотрес! земљотрес!