Полицијски гласник

БРОЈ 7

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

М

под пменом Вујице — Новице — Грујоћа. Но најнооле здерана му је маска с лица. (ЈазнаЛо се за његово ираво име. У октобру месецу прошле године, послата је једпа његова пресуда началНику ср, расинског, да је пзвршн по грађанској части. Разуме се, да је у пресуди стајало : како је осуђен Вујица — Новица — Грујић. Начелник ср. расинског приступио је извршењу ове пресуде. Ал ка.ко се пзненадпо, кад је сазнао: да је ово лице —Вујица — ноштен грађаннн, н данпкада п ни за што није пред судом одгова.рао. Видео је одмах, да Ке то бити какав »лолски кајпш®, па је вратио Управи гр. Београда ову пресуду н пзложио ову ствар опако, како је у истини и стајала... Сад се тек сазнало, како је овај лопов вешто обмаљивао све, и како је веома смотрепо кроз низ дугих година прикривао своје ираво име... Упитан, зашто је тако чинио, одговорио је смешећи се : за то, што имам у своме селу лепо имање, па ми је било жао, да се распрода за кривичне трошкове Тако се ето, овај препредени лупеж, провлачио кроз свет и живот. И заиста, у овоме његовоме неваљалству има врло згодних градива, за какву интересну причу, из живота лопова и коцкара. Да би му била биограФпја потпунија, изнеКемо још и ове кратке детаље о њему. »Мурга® се родио у селу Ла.ћиследу, срезу расинском окр. крушевачког. Сад има 33 године. Дакле, ауних 18 година носио је на себе туђе име. Учио је за младости занат абаџијски, али га никако не ради. Од нородице своје нема нигде никога. У лицу је црн као циганин; добро је развијен. Кад говорп — тепа, а корача веома тр^мо. До сада је три пута судски осуђиван. Нрви пут 1891. године на три месеца затвора због крађе новаца Анти Нешићу из Ритопека, други пут 1896. године на шест месецп затвора 'због крађе новаца једноме трговцу — крајнпшпку. Ова је крађа била веома занимљива. Да је у кратКо исиричамо. »Мурга® се томе трговцу преставио као — раденик. Трговац не позпавајући га, погоди се с њпме да му истовари један сплав са грађом. Носећи даске, мотрио је на трговца. И заиста, спази ' пј Ј н њему једну повећу кесу с иовцима. У тренутку је трговца онљачкао па за т.им побегао. Али је био лоше среће, јер. су га већ сутра дан ухватили у Болечу. У кеси је било бко 700 динара... Трећи пут 1897. год. осуђеи је на трн годпне робије због опасне крађе, коју је извршио Јовану Вуковићу каФеџији. Сада се налази у ■ београдском казненом заводу где издржава ову последњу казну... — То је у кратким потезима историја овога неваљалца. Нема сумње, да ћемо се оиет с њиме сусрести чим се са робије пусти. . »Курјак длаку мења, ал' ћуд никако 1С , вели се, иа тако и овај „Мурга"... Може остарити, иогрбавити, али се својих злих навика неће оставити... Ово је друга његова слика. Доносимо је у већем Формату за то, да би била јаснија и потпунија за случај, ако би се опет нојавио у друштву да настави своја опасна д-ела. Деон С. Којен. — Био је помоћннк пшедитерски. Спада У ред отменијих лопова београдских. Он са свим на свој начин врши своје операције. — Нећу ја да разбијам дућане и станове. Нисам ваљда луд да тумарам ноћу које куда, па да наиђем на куршум вели Леон. И заиста, његови су лоповлуци сасвим друге врсте и врши их отворено, у сред бела дана.

Читали смо у једном дневном листу ову белешку: „Од Славије до Калимегдана изгубљен је златан сат и ланац. Изгледа тако и тако. Ко га нађе нека га донесе ту и ту, добиће пристојну награду«. Сутра дап оиет : „При јучерашњој паради Кнез Михаиловом улицом од каФане »Албаније« до, »Руског Цара (< изгубљен је коље са седам брилијаната. Ко га буде нашао нека га донесе нашем уреднигитву. Награда 10.0 дппара".

— Хе, хе, луда једна. Сат вреди 50 дуката а ти ми нудиш? — ваљда две банке.... А ти? за коље дајеш ми само 100 динара?! Морао би ићи у луднпцу кад бих ти га. дао — смејао се Којен на ово лупање но новинама -—• Штајнер из Панчева нудио ми са.мо за камење 250 Форината«.

Кад је каква велика свадба, где су многи свати, па се изме!)у себе не познају, могли сге видети и Којена са прикаченим рузмарином на фином капуту. Игра и размеће се као да је нрави сват. Младожења мнсли: то је сват са старчеве стране, а овај опет обратно.... У куиатилима, нарочито кад је навала при летњим врућинама; на концертима, баловима, великим пратњама п другим јавним местима — свуда виднте и Којена. Свуда је он нашао по нешто за свој рачун. Још нз малена Којен је почео красти. Године 1890. као малољетан осуђен је био пресудом поротнога суда за град Београд, на три месеца затвора због опасне крађе. Ова осуда није га ни у колико поправила, јер је после тога почео крастн много обазривије. Крао је тако читавих шест година. Тек 2. августа прошле године ђаво му је подерао онанке... У купатилу Нестора Милосављевића, илиџара овдашњег, кад је бнла највећа навала, Леон се ушуња у једну кабину п украде новчаннк Косте Милојковпћа дрвара, у коме је било 15-60 дннара п један сребрн џепнп сахат Милорада Ракнћа, трговачког помоћника. Одмах је ухваћен и пошто је Дело потпуно ислеђено и доказано, предат је на суђење првостепеном суду за град Београд. Пресудом пстог суда од 7. октобра нрошле године № 18909 осуђен је на две године затвора и 11. повембра спроведеп је управн пожаревачког казненог завода на пздржање осуде. Леон је родом из Београда; средњег је раста; сувоњав; пма велике црне, састављене обрве ; косе п бркова смеђих. Васпитаван је да буде човек али, он је ударио странпутицом и нема никаквог изгледа да ће кад год живети погатеним животом. И ако наши Евреји као добре патриоте и морални људи чине све, да своје суплемеппке иотпомогну, да буду добри грађани — Леон се неда поправити; он је измет њихов. Ово је кратак опис овога препреденог, финог и врло вешгог крадљивца. Он је пошао стопама оних светских и чувених лопова, којн у рукавицама вргае најопасније своје операције. Мора, да је много читао; да је упознао све оне манире, којима располажу европски крадљивци, па је све. то усвојио, ,и под маском елегенције изводи своје неваљане планове. Леон можде неће ни издржати сву осуду па ће се вратити да иродужи свој занат. Нека ова слика. цублици нашој послужи као срество да га се сачува. Балип Богдановић — разбојник — из Врбнаце. — Ноћу између 15. и 16. септембра 1897. год., Милић Р. Николић и Марко Голубовић, обоје из Вел. села, у друштву са овим Калином, оду на салаш Миленка Радовановића из Топонице, који лежи изван села. Из стаје овога салаша иокраду разне ствари у вредности 104 динара. Кад је Милић ухваћен, он је одмах дело признао и ироказао саучеснике: Марка и Калина. Милић у кратко овако описује извршење овога дела : — На дан 15. септембра т. г. радно сам под надницом код Пауна Алексића. — Косио сам ливаду. Кад је ноћ настала, пођем од куће Иаунове где сам вечерао и у путу ме сретну Марко и Калин. Они ме зауставе. Калин ми рече: »Ајде ти бре, да нам нокажеш кућу Миленкову. Тн си код њега служио на знаш како постоји". Непознавајућп Калина, већ само Марка, одговорим, да нећу. Калин на то управи на меие револвер и примора ме силом да с њима идем, велећи ми: »Или мораш ићи, или гинеш«. Упланшм се да не погинем и пристанем да их водим. Кад смо дошли до куће Миленкове, ја им нокажем стају. Тада Калин извади један нож и поче копати земљу испод греде. Кад је иаправио рупу колико да се провуче, уђе у стају и из ње избаци неке џакове. За тим разне ствари: ам, узде, сира, вуну