Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 10

ПОЛИЦИЈОКИ РЕЧНИК, 3 а б р а н а. Писали смо, како се извршују поједине забраие по варошима, сада доносимо Формулар, из кога се види, како се правилно извршују забране над дужним сељацима. Ево примера за то: Јован Трпковић, из Београда, 27. августа ове год., молио је суд општине Жарковачке, да за обезбеду 180 дин. главног дуга са 12% годишњег интереса, почев од 1. марта 1889. год. до исплате, што му под "/. приложеној облигацији дугујс Илија Јевтић из Кнежевца, уважи забрану на следећу покрегност дужника Илије и то: 2 пласта сена, 1 стог иш^нице, 2 краве, 1 ко!ва, 10 брава оваца и троје свиња, као и свс остало што се по пропису § 471. грађ. судског постуика за приватне дугове може у попис узети и продати. За стараоца узабрањене нокретности нменовао је Јована Павкића из Кнежевца. На основу изложеног, суд општ. Жарков. донео је овако Решење: Испуњени су прописи § 377. и 378. гра1).-суд. поступка, јер је потражиоц Јован, поднетом облигацијом иодпуно доказао своју тражбину, а места забрани има с тога, што је рок оба^везе протекао тач. 1. § 394. грађ. суд. поступка. С тога суд општине Жарковачке па основу § 9. и § 6. грађ. суд. поступка као надлежан Решава: Да се за обезбеду 180. динара главног дуга са 12°/ 0 год. интереса, иочев од 1.марта 1889. године до коначие исплате, уважи забрана на оледећу покретнбст дужника Илије Јевтића из Кнежевца и то: две краве, једног коња, 10 брава оваца, и •гроје свиња. Стог пшенпце и два иласта сена имају се од пописа изоставити, — ако би остала нокретност била довољна да се горња сума обезбеди. У противном, пописаће се п сено и пшеница, пошто претходно вештаци констатују, да ли дужник има довољно хране за иородицу и стоку, која се у попис узетп и продати не може тач. 4. а § 471. грађ. суд. посгупка. Узабрањена покретност да се преда на чување одређеном стараоцу Јовану Павкићу. Ову ће забрану одмах удејствовати члан суда Брадић, ако дужник небн измирио свога повериоца. Решење саопштити како повериоцу тако и дужнику па и одређеном стараоцу. 28. августа 1897. год. Бр. 1285 у Жаркову.

Писар, Мирко Гавриловш..

Дредседник, Ж. СавиЈ. Члаповн : Н. Одабашић, М. Брадић.

РЕШЕЊЕ ЗАДАТАКА. Од једнога уваженог иравника — адвоката, добили смо овај одговор на постављено питање у 9. броју нашега листа: Господине уредниче. Знам, п потпуно сам уверен, да млоге паше полицијске власти погрешно — да не речем хотичпо примењују на поједина кривична дела прописе кривичнога закона. Такав се .случај огледа и у решењу, изнетом у 9. броју вашега листа. Исљедник је квалификоваб дело по основи § 182. крив. закона. То је и добро н правплно, јер је п осиов тужбе ишао у прилог такве квалиФикације, ма да се овде нојављује н дело из § 177. крив. закоиа. Но пошто се иравп учинилац те теже повреде не зна, нити се он у току ислеђења као такав појавио, то се има сматрати по духу прониса § 182. да су кривично одговорни сви, који су на повређенога руку подигли. И у томе је исљедник правилно постуиио. Он јо саобразно закону мотнписао своје побуде, али се одмах за тим и огрешио о закон, кад је окривл>ене на основу § 130. 6. крив. суд. поступка ставио и у — притвор. Погрешка очигледна и ничим иеоправдана. Баш по духу $ 130. 6. крив. судског поступка: неће се тужени стављати у иритвор, ако дело, за које се оптужује није бешчастеће и не доноси, већу казну од две године затвора. А шта велп § 182. крив. закона, под чпју одредбу и подпада ово дело ? Ево шта: то ће се сви, који су руку на

иовређеног днглн, казнити затвором до две године. Чисто п ја сно. Коптрадикције нема, кад је у § 130. б. крив. судског по' ступка изрично казато: веЛу казну од две године затвора Оно, знам, да бн се можда нашао нсљедиик, који би са § 182довео у везу и § 177. крив. закона, нарочито, кад би као базис за то узео лекарску уверу и полицијски увиђај — § 224. крив. суд. иоступка — ал би п то била иогрешка, ношто се не зна право лице, које је тежу повреду нанело, а стављати све за то у нритвор значило би, да је постао илузоран § 182. крив. закона. Свако кривичио дело вал>а подешавати тако, да оно стојп саобразио са прописима закона. Искључује се свака друкчија радња, ма се она назпвала и — погрешном... Дакле, резиме овога ово је: да се окривљени нису могли стављати у иритвор, кад је дело квалнФпковано на осиову § 182. кривич. закона.... Толико о томе. Ако узимам времена, н ја ћу вам дати врло ннтересних иодатака нз моје праксе, које ће за исљеднике нарочито; бити бд врло велике користи Примнте уверење п т. д.

ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ АЛБУМА. Мидош» Петровић звани „Пуца". — Бш 10 је то 19. новембра 1890. године. У пространој, приземиој соби бр. 17. на левоме кр илу београдског казамата, подигла се читава узбуна. Тражен је лопов — међу лоповима. У једноме углу водио се тихи |>азговор између Толе Јовановића н Петра Танасковића, два опасна робијаша. — Ево моје главе, акб чарапе нпје украо »Пуца« — рече Толе. — Он и нико други, — додаде Петар. Док с.у они овако из.међу себе разговарали, дотле је „Пуца" у другом углу седео за малим стОчићем. Сецкао тајин и режњеве сланине па је безбрижно јео. Кад н кад окренуо бн се на остале, па би се сатански осмејкивао. У собн жагор. Само чујеш у тој опнгтој галами: тако ми части нисам ја украо чарапе! СреЛе мп моје нисам ни ја! Поштења ми мога ако саћ. их и вндео !... — Чувајте ваше стварн, па вам их нико пеће нп украсги, — рече подругљпво »Пуца® !... — Ене ? Ама, ти си их украо, лоаове један, — узвикиу Толе »Пуца« прште у смех. — Да га бијемо? — шану Толе Петру. — Правб велиш ! Лоиове треба бити ! - одговори Петар. И оба се дигоше. Узеше по једну батину па се упутише »Нуци«. За тренут ока треснуше батине но леђима »Пуцпним«. — Дај чарагте, или ћемо те убити ! »Пуципе« очп сенуше језовитим жаром. На уснама појавн се онај сатански осмејак. Није нишга говорио, већ стеже јаче пож којим је секо сланину и јурну ме1>у њнх. Снажно замахну. Ударац беше јак. Нбж је погодио Толу у кичмени стуб. Запиха се и паде. »Пуца« обрани и Петра ио руци. Петар узбуђен и гневан отрча неколико корака према месту са когаје са Толом дошао, зграби неку столичицу и полети на »Пуцу«. — Натраг! — викну »Пуца«, па хитро скочи и муњевптом брзином забоде нож Петру у трбух. Петар паде. И Тола и Петар умрлп су од ових рана. Петар 20. а Тола 28. новембра нсте године, у осуђенпчко.ј. топчидерској болнЛцп. За ово дело »Пуца« је кажњеи првостепеним судом за варош Београд иа 20 годнна робије у тешком окову и 5. год. полицпјског надзора, у коју казну да му се урачунају и дотадање казнс. Суд је нашао, да је на ово дело био изазват нападом двојице на једнога. За то га и није осудио на смрт.