Полицијски гласник

94

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 13

званичној потврди њеној, био један исти. Исто тако, дајезванична потврда иисана изврнутом руком, што је, разуме се, исљеднику морало дати повода, да у иснравност исте посумња. Да Ке какав занатлија при издавању свсдоџбе своме млађем писати рђавим рукописом и чинити ортографске погрешке, као и да ће какав сеоски кмет, при потврди те исте грегаке чинити, то је са свим појмљиво. Али да се таке грешке десе на сведоџбама, или другим исправама, које издају иителигентни трговци, Фабриканти и т. д., то се неда замислити. С тога треба исљеднпк сваку тлку исправу, која му до руке дође, савесно и брижљиво да испита, ФалсиФикат да ухвати, а виновника иодвргне строгој и заслуженој казни. ( наставиће се). П01ИЦИЈСКИ РЕЧНИК. Последице немања тапије. Ми смо у једноме од пр. бројева, 1897. г., нагаега листа изнели, како је потребно, да се сваки сопствегшк непокретног имања, на то своје непокретно имање убагатини. Дакле, сваки без разлике треба да има тапију на своје име, т. ј. да га и надлежни судови на исто имање утврде, и онда ће се избећи излигане парнице које се стварају око заузећа и отимања безправног имања. Онда соиствепик то имање може и продати кад хоће. Ми ћемо овде навести један случај, из кога ће се како оиштински судови тако и полиц. власт!| а нарочито сопственици непокретних добара —• уверити. да је наш напис у горњем броју »Полиц. Гласника« био одиста оиравдан, односно препоруке, да се сопственици на иста имања убагатињавају: „Н. Н. земљоделац из Влашке, у ср. космајском окр. подунавском, на протоколу код првостеп. суда беогр. за округ подунавски, иоднео је тапију од свога имања, званог „Њива у Лугу", потврђеиу судом општ. влашанске и начел. ср. космајског. Том приликом изјавио је, да је ово имање, које му је остало од оца поч. II., продао II. Н. из Влашке, па је молио суд, да пренос уважи и тапију потврди. Поднео је и уверење у смислу §. 471. грађ. суд. поступка да му, сем овог имања, остаје још довољно земље према овом законском наређењу, те да продају овог имања може извршити. Он је испунио све Формалности. Подиео је све, што се до сада захтевало, е-да би се пренос на другога могао извршити. Али, првостеп. суд беогр. окр. подунавског одбио га је од овог тражења преноса са разлога: „Прописом §. 295. грађ. закона, да ко отуђи какву ненокретну ствар, треба да буде њен господар — сопственик. Из поднете тапије види се, да општинска власт као не надлежна тврди, да је горе речено имање сопственост — молиоца — II., а међутим, из саслушања молиочева види се, да му је ово имање остало од оца пок. Н. Како молиоц ничим не доказује, да је ово имаље њему остало од оца, и да је он — продавац — једини иасљедник свога покојног оца, а међутим, и сам признаје, да му није могуће такав доказ набавити, па једно с тога, а друго и за то, што оиштипски суд није надлежан да, утврђује, ко је чији наследник, кад постоји неспорни судија, нри окружним судовима, као падлежан за места умрлих •— завештача —- коме је дужност, да распоредним решењем оглагаује насљеднике каквог умрлог старегаине иородице, то се на основу изложеног молиоц и продавац II. од горњег тражења, на основу §. 178. грађ. суд. поступка, као недоказаног и неумесног одбија. По жалби Н. Касациони суд у свом II одељењу 12. Фебруара т. г. № 1263. нагаао је: да је горње регаење првостен. суда на закону основано и за то га је за снажно прогласио." Одбијен је од тражења преноса тапије на купца само мато, што нема доказа о својини. Ето, то су иоследице немања танија. Продавац се није претходно на своје имање убаштшшо, дакле, гшје ностао соиственик тога имања пре траженог препоса, и сада, само зато, што нема доказа о својини, суд је нагаао: да се пренос не може вршити. Правилан је овакав рад првостепаиих судија, и он је заиста за похвалу. Бележећи овај олучај, ми у исто време и овом ириликом напомпњемо, на првом месту општинским властима, да упућују своје грађане, да се сваки на своје имање убаштип.ава, те да се једном н код иас сопственицп имања штде са

уредним таиијама у рукама; да се види, на основу кога права притежавају они то своје пмање, и на који су начин дошли до њега, и са тако уредним таиијама, може се и пренос вршити без икаквнх сметња. До сада је практиковано у целој земљи, да се тапије потврђују на иросту изјаву онштинскога суда у њеној потврдп; да је продавац једини господар и сопственик имања које иродаје, али се сада приступило правилнијем преносу и потврђивању тапија. То је не само за судове било од велике потребе, већ је било од велике потребе и користи и за самог продавца иа и купца, који се тада нема бојати, да ће се у времену преноса тапнје пријављивати какви сродници доказујући, да и они имају удела у иродатом имању, око чега су се обично и израђали излишни спорови. Дакле, треба објашњавати свакоме, који тапије од свога имања нема, да се на исто што пре убаштињава, јер ће се само тако избећи неприлике које се због тога обично и дешавају. Овај и овако правилан рад ових судија, држимо, да ће прихватити и остали судови у земљи, јер не само гато су ове судије нагале : „да је приликом преноса имања нотребно, да неко од продавца имања мора бити сопственик истог, па да га тек тада може отуђити,® него су и судије највигаег суда у земљи пагале : „да је овако тражење умесно 1( и за то су га одобрили. Још једном велимо, да су судије првостеиеног београд. суда округа подунавског, које су овај предмет решавале, добро схватиле закон и законска наређења а тако исто и своју дужност. Дакле, убаштињавајте се ви, соиственицн непокретпих добара који немате тапије од тих добара. Поводом овог случаја, у идућем броју изнећемо нотпунију Формулу уверењл. које суд тражи, те да би се пренос могао одобрити. 0 УСИНОВЉЕЊУ. (сВРШЕТАк).II. Усиновљење малолетног детета које припада другој вери, а по пристанку родитеља. Уговор о усиновљењу. Зашћучен пзмеђу нас долепотписани на следећп начин: 1). Ми подписани Шандор и Елиза Вајц из Францстала у Аустро-Угарској, но сада овде.живећи, дајемо под своје нагае рођено дете Ему, која је рођена, 3. јануара 1890. год., у селу Франсталу у Аустро-Угарској, и крштено ио обредима вере римо-католичке, — Алекси ФилипОвићу, абаџији из Баљева н његовој жени Марији, и то без икаквих услова и изузећа, онако, како њрописује § 137. грађ. закона, то јест, да се оно, у свему равна, њиховој осталој .деци, ако их имају, или пх буду имали. 2). Ема ће се покрстити и прећи у православље, и са новим добивеним именом узеће и нрезиме својих нових родитеља Алексе и Марије, а од тога дана и потврде овога уговора, ступа у сва права и дужности према својим новнм родител.има, које проиисује § 138. и 139. грађ. закона. 3). Ми, Алекса Филиповић абаџија из Вал.ева и жена ми Марија, признајемо, да смо од Шандора и Елизе Вајц, узели под своје њихово дете Ему, на онај начин, како је то у првој и другој тачци овог уговора условљено и обећавамо, да ћемо са овим нашим усвојчетом, онако посгупати, као што поступа сваки родитељ са својом рођеном децом. 4). Од овОга уговора не може ни једна страна без законих узрока одустати. Уговор ће се законо и судски потврдитн н по један предати уговарајућим странама. Уговарачи: 25. септембра 1897. г. Шандор Вајц Ваљево. Елиза Вајц Алекса Филиповић Марија ФилиповнТ. из Ваљева. Овај чин усиновљем.а, а п нокргатење Еме, кћери Шандора и Елизе Вајц, која је на кргатењу добила име Катица, изврпшо сам данас но правилима паше свете православне вере у цркви ваљевској х])аму X. 26. сеитембра 1897. г. Иарох ва-1.евски, Баљево. Н. И.