Полицијски гласник

БРОЈ 13

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

95

Да су Шандор Вајц и Елиза његова жена из Франстала, 110 сада овде живећи, и Алекса Филиповић и жена му Марија овд. које подиисани члан суда, лично познаје, садржину овога уговора, и на њему подписе, за. своје признали пред овим судом, и да је стављени печат црквени и надлежног пароха истинит, суд општине ваљевске тврди, с тим, да противу овог усиновљења нема ништа, нити стоје какве законске препреке на путу. Такса је за потврду наплаћена. № 5843 26. септембра 1897. г. Члан суда Ваљево. општине ваљевске, Н. Н. Следује потврђење неспорног судије ирвостеиеног окружпог суда. Ш.*Усиновљење пунољетних лица. Уговор о усиновљењу. Закључен између долеиотписаних на следеКи начин: 1). Ја, Димитрије Петровић пиљар овд., остарио сам. Са мојом женом Агнијом, немам порода, а жеља ми је да своје имање оставим лицу, које би ме називало оцем, неговало у старости, пристојно саранило по смрти и паметно употребило насљеђе. Ради тога, познавајући врло добро Катарину, удову поч. Петра Милетића бив. овд. обућара, која је иодуже време провела у мојој кући, и пошто сам се уверио о њеној часности и доброти, узимам је под своје иа место моје кћери б^з икаквих услова и изузећа § 137. грађ. закоиа. 2). Ја. Агнија ж. Димитрија Петровића пиљара, придружујем се овој одлуци мога мужа о усвојењу Катарине и примам је за своју кћер, обећавај} ћи,. да ћу јој бити права мати, као и моме рођеном детету. 3). Ја, Катарина, удова пок. Петра Милетића бивш. овд. обућара, са благодарношћу пристајем, да будем место кћери Димитрију Петровићу и жени му Агнији са дужностима, које ми налажу прориси § 138. и 139. грађ. закона и добри обичаји. Пунолетна сам. Својих рођених родитеља немам. Не стојим у изузећу § 140. грађ. закона према моме иоочиму и помајци за за усвојен.е, о чему подносим доказе. 4). Овакова два равногласна уговора надлежно и законо утврђена, биће код уговарајућих страна. 2. децембра 1897. г, Димитрије ПетровиЦ пиљар. Обреновац. Агнија уд. Димитрија Иетровића Катарииа уд. поч. Иетра Мадетића сви из Обреновца. Долази оверење свештеника и црквени печат. Потврда суда општинског. Потврда судије за неспорна 'дела надленсног окр. суда. Уговор о усиновљењу. Пошто подиисанима не стоји на путу, ни једна од законских сметњи, за закључење уговора о усиновљењу, на име: пошто смо исте. вероисповеди, а разлика у добу старости између усвојитеља и усвојенице, већа је од оне, коју предвиђа као најмању § 140. грађ. закона, и како се усвојитељ не налази у задрузи, а усвојенице су пунолетне и добиле су одобрење своје матере, закључујемо следећи уговор : 1). Ја, Петар Јовановић, чииовник у пензији узимам место кћери: Персу, која је рођена 16. марта 1873. год. и Аницу, која је рођена 28. августа 1868. год., кћери Милеве Ковачевића, удове овд., под условом : да оне приме име моје породице —• (ирезиме). Све дужности мојих поћерки своде се иа то, да ме поштују и чувају до моје смрти, а оне од даиас ступају у сва права и дужности према мени, као новом родитељу, како то прописују § 137., 138. и 139. грађ. закона. 2). Ми, Перса и Аница Џовачевић, примамо се овог усиновљења у свему, као што је у првој тачци овог уговора изложено. 3). Ја, Милева Ковачевић, удова, одобравам ово усмиовљење, као рођена матп Персе и Анице.

4). Овакова три равногласна уговора надлежно и законо нотврђена, даће се уговарајућим странама. Уговорачи : Нетар Јолановц],, пензионар. 6. јануара 1898. г. Перса ) Неготин. Аница Ј к « ва -еви},. Одобрава уговор о усиновљењу мати: Мидева Ковачевић, удова. Долази оверење свештенака и црквени печат. Потврда суда општинског. Потврда судије за неспорна дела ирвостепеног надлежног окружног суда.

НИКОЛА МИЛОЈЕВИЂ.

— 0, госпођо М. љубим руке, како сте?... Уиитана стаде на тротоару најлепше улице крагујевачке, баш до самог »Хотел-Такова«. Загледа се у непознатог господина. — Збиља ме не познајете? — А, гле, ти си Никола? — Ја сам. — А од куд ти у Крагујевцу ? Шта ;је с тобом, давно те нисам видела? Никола се обазриво окрену. — Пођимо мало, госпођо, па ћу вам путсм казати нешто, што не сме други знати... И они пођоше горе идући »талпари«... — Зиате — говорио је госпођи у поверењу Никола ја сам"секретар Министарства Финансије. Имам новерљиву наредбу, да изненада прегледам окружне и среске касе. Баш сам, мало час отуда приспео. Хоћу да останем непознат. — Знате, такве се ствари раде изненада, на пречац ... Лупам главу, где ћу да одседнем ?... Ако одем у каФану, знаће се... Цела ће чаршија сутра већ шућорити о мени п моме раду... Мислим се, кад би за који дан, у каквој приватној кући, на пример — Здраге воље... за што не ! Та ти си наш познаник из давнииа. И ја, па и мој покојни муж, сматрали смо те увек као и своје рођено дете. Истина, стан нам је доста мали, али за неколико дана... — Хвала госпођо. Бићу вам вечито благодаран. Што би плаћао у кафани то ћу вама .... — Молим, молим... Можемо одмах тамо. Баш сам и ја пошла кући. И они се обоје упутише у стан добре г-ђе М. ....Никола се уселио у стан. Беше расположен и разговоран. Нарочито је своју пажњу обраћао госпођиним — ћеркама. Њима је млого о себи причао. — Ја сам на врло важном положају. Министрова соба одма до моје. Само нас деле стаклена врата. Чим какав странац дође он тек мене зове. Без мене не може маћи. Сва писма, сва коресподенција, цела пбверљива архива у мојим је рукама. Кажем вам, ја ужИвам код Мппистра велико поверење. Ето,

Слика II.