Полицијски гласник

ВРОЈ 15

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

109

Н да онуда, вечерао већ треће вече, тумара... сумњива изгледа — Је ли ту ? — Јест... Овде пред вратима. . — Д а ј Ј е овамо. Врата се отворише. Уђе прво женска прилика. За њом каплар. Паде ми у очи фино одело на жени. Хаљина од загаситог, финог штоФа, зимски капут од плиша, глава и лице омотано великом жанилском марамом... — Ко сте ? — упитах. Она ћути. — Кажите се: ко сте — рекох оштрије... Чух нлач. — Реците ваше име. Морамо то знати... Женска прилика даде ми онда главом знак, да жели да буде насамо. — Капларе !... — Изволте... — Изиђи часом... — Разумем... Чим се врата за капларом затворише, она женска прилика открп лице и склопи руке... Ја иросто занемих. То беше одлична београдска дама — жена господина Н — Госпођо... ако бога знате — викнух сав изненађен... — Спасавајте ме, господине, ако знате шта је част једне невине жене... — За Бога... откуда ви бвде? — Моја несрећа... — Молим вас... — Зар сам се томе надала... — Како? — Да вам кажем. — Молим вас. — Брука моја... —• Молим вас како то?... — Несрећа... — Пре свега седите. Видим, да сте узбуђени... — Јао мени... И додадох јој столицу. Она седе... — Несрећа, господине, ако се ово дочује... Ух... ух... ако се на јавност изнесе... Брука... брука... не треба онда да живим Помислите... брука... да ме је патролција у полицију дотерао — Ваш муж ? — Лако је са њим... — Ха... тако... — помислих, али не рекох... — Али публика... публика... господине... па новине, несретне новине, ако ме дочепају новине... ух... ух... па се сутра стане читати по вароши, шта се са мном десило... па, знате, наш свет... шта се неће измислити и додати... Срамота... ух... ух... — Ама, молим вас, госпођо, објасните ми све ово... — Шта да вам објасним, моја несрећа... —• Али... молим вас... — Та љубомора... несретна љубомора... Она ме је навела на овај корак... Моја памет... ах... како ће да испадне брука.... — Али...

— Моја несрећа, господине, како ћу да . будем подсмех свету, да се прича о мени да ми се смеју.. . када прођем улицом, да показују на меие.... Срамота.... Шта ће ми отац казати... па моја браћа... какви су тек они осетљиви... ух.. ух... — Госпођо... Опет вас молим за објашњење... — Ух... ух... објашнење... објашнење.. да вам кажем... моја несретна љубомора... моја љубав све је ово учинила И лепа госпођа исприча ми историју ноћашњега догађаја...,. Госпођа Н... и Господин Н.... узели су се пре четири године. Она воли њега страсно до лудила. Можда и он воли њу толико исто, али њој се од скора иочело као превиђати: да је хладан, ћутљив, и да ју не воли онако, како је то било прве и друге године... Тражила је томе узроке, али их није могла пронаћи.. ТТТ то она већма љубазнија, пријатнија — то он све више озбиљнији, хладнији... Она онда почне очајавати. Више пута, када он пије код куће, седи па илаче. Као обично у нас, нађу се одмах пријатељице, бајаги да ју теше, а они још већма сумњу да потнире... Једнога дана госпођа Петровићка донесе јој страховити глас: да јој је муж неверан, да живи са госпођом II.... да јој чешће вечером одлази и т. д... Њена се сумња, вели, обистинила... То је доведе до лудила. Није хтела музку ништа пребацити. Хтела је да се сама увери... Прве две вечери слала је своју собарицу, до куће господина II да пази. Девојка је стојала у капији, мотрила је добро, али није ништа приметила... Треће вечери изашла је сама госпођа, да ре и она увери.... — Е сад узмите, да је то од мене било неразмишљено, глупо, лудо... Цениге како хоћете... Само, ако Вога знате, не дајте да се на јавност изнесе — заврши госпођа своју историју.... — А господип?... — Са њим ћу лако. Казаћу му у чему је ствар... Волим га, па то је... Моја љубав могла ме је навеоти и на гору бруку... Он ме зна — па ће ми опростити.... љутиће се, мало ће се извикати, па ће се умирити... Али овај свет на пољу... Ови пакосници у публици... Ако ме они дочопају. . Од те ме несреће спасавајте — молим вас господине — Јесу ли вас познали жандари?... — Нису... Тражили су обешењаци, да им се покажем... али ја нисам дала да ме виде — То сте добро учинили.... ' — А сад ? — Сад... да идете кући... — Молим вас, да се не дозна... — Али — додадох. Не можете ићи тако. Доцне је. У велико је ноћ... Могла би вам се на улици десити опет овака пепријатност.... — Јух... не дајте... молим вас.... — Сад ћу послати за кола. Нека вас одвезу право пред кућу.... — Хвала вам. . Наредих што треба. Кола дођоше. Испратих је. Она седе. Ја само додадох: