Полицијски гласник

110

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 15

— Госпођо... И ако много волите вашега мужа, немојте се шалити, да покушате вечерашњи случај. — Никада... никада... госнодине.... — Још вас молпм, да господина најљубазније иоздравите од моје стране.... — Ах... хвала вам... много вам хвала.... Кола одјурише.... 3. Сутра рано ето господина Н. . к мени у канцеларију. — Хвала вам много — поче он. Малер. Ви не знате, госиодине, шта је слаба женска страна. Пе дао вам Бог.... — Госиођа вас много воли — додадох. То сам синоћ видсо.... Срећан сте човек.... — Како се узме, госнодине, воли.... воли.... То стоји, али таква њена луда љубав почиње ми бивати и досадна.... У последње време заузет сам и сувише пословима... Мало мање бавим се у кући, а она одмах стане мислити на моју неверност.... Ви најбоље можете знати: шта је могао синоћни догађај да донесе.... А то, видите, све због њене неоправдане љубоморе.... Да обрука и себе и мене.... Него, молим вас, да јавност ие дозна — Не бринте се... — Хвала вам по сто пута.... — Како је госпођа?... — Како... Ено је од ноћас у грозничавом стању... Не може још да се поврати. Признаје сама свој нерасудни корак... Каје се... Морам од вас ићи к њој, да је од ваше стране поново уверим : да догађај неће избити на јавност — Уверите госпођу, да се ништа не плаши... — Име ? — Име јој се неће никада сазнати... — Хвала вам

ХРИ0Т00 ВОСКРЕС. (ПО ТУЂОЈ МИСЛИ). I Гђа Маргита беше добра и иобожиа жена. Она је жиг.ела само за свога сина, који се у Бечу васпитаваше за трговачке послове. Беше удова. У кући је становала сама, са својом служавком Ружицом. Имала је грдно имање у околини Н.,. Као добра и паметна жена, она је мудро управљала тим имањем, и нриходи с године на годину све већи биваху. Рекосмо већ. да је гђа Маргита била побожна. Ни једног празника није изостала, а да у цркву не иде. Она се топло мољаше Богу за свога сина. Удубљена у своје мисли, она је пемо гледала у оне слике пред олтаром, па јој се чињаше, да се крећу, дишу, говоре... Обујмата осећајима праве вере и побожности, она се из дубине своје душе молила Богу и за своје ближње. Скрушена, падала је на колеиа пред распећем Христовим, и шаптала је тихе речи, пуне благости и милосрђа. Није минула ни поред једног сиромашка, а да га није обдарила. Њене дарежљиве руке просипаху благослов на све стране. За то су је у целој околини и звали: „милостива наша мајка...." Она је помагала на свакоме кораку бедие и невољ>не. Више пута одлазила је у јадне уџере сиромашних раденика. на им је пружала своју обилату иомоћ. Ни једна свадба није нрошла у њеној околини, а да она није обдарила младу невестицу. Ни један мртвачки одар није оставила, а да не пролије своју топлу сузу; да не утиша јадне и невољне, и да не прииесе на олтар милосрђа своје обилате прилоге. Ето, за то су је у целој околини и звали: „тташа милостива мајка..."

Живела је скромно и новучено. Цела њена забава у доколици, било је »Свето нисмо.« У њему је она налазила иасладе својој души. У њему је иалазила оне крепке снаге, која уздиже душу, која узноси мисао далеко, далеко, чак тамо до оних безкрајних региона, у којима се чују божанствени гласи ХеруФима и СераФима ; у којима светли сунце вечитог живота... Беше увек ведра, блага и насмејана. Ал ипак, по кад-кад навукао би се преко њеног глатког чела мутан облачак. То беше само онда, кад је мислила на свога сина. Да оставимо добру гђу Маргиту, да мисли на своје драго чедо, а мп да разгледамо један део друштва, у коме се ова добра душа налазила. * * * У механи газда Јованчета, беше пуно света. Цвети су. Млоги су у стајаће рухо одевени. За столовима поседали пријатељи и познаници, те се разговарају и пијуцкају »препеченицу." У дну, за једним столом седи сам Риста „Зукавица". Човек осион и готов на свађу, за то га је сваки избегавао. Налактио се иа стд и нешто мрмори. Најзад подиже главу. Хтеде нешто да заусти али од тога одустаде. Он се није у селу никога бојао, ама је пред газда Јованчетом био мањи од — макова зрна. Само се с њиме није смео свађати, већ је пред њим морао повијати своју јогунасту главу. г ■— Па мора да ми да, рече више за себе. И шта је он? Зар сам му ја мало пара оставио? Хоћу, вала, да окушам. Очи ми, знам, неће исконати... За тим нодиже обрве, истури се и онако „званично« повика: — Газда Јованча, ела мало 'вамо. Дође механџија. Погледа га оттро у очи, па ће тек рећн. — Шта ћеш ? — Не љути се, славе ти... Знаш, хтео сам 'вртаљ литра ракије. — Имаш ли пара? — Немам. . . — Па како онда моЈкеш тражити? Ти знаш да је код меие: »данас за готово, сутра на вересију.. .« — Знам ја то газда Јованча, ал' те молим »држи ме на креду 1( до 20 гроша ! Тако ми неба, о Ускрсу биће пара к'о кише... . — Е? подсмехну се механџија. — За цело ! •— Ама, ако онет слажеш ? — Пљуни ме вала на сред иута, ако те слажем. 'V- Добро, добићеш! И механџија оде да му донесе тражено пиће. Није вајде, »Зукавица« се на нешто решио. Знао је то газда Јованча, јер кад он каже: биће пара, то му се мора веровати. Никада ои није у томе слагао. Само је газда Јованча лупао главу: од куда ће му се тај иовац превалити ? Примање у општини нема, а није ни на лутрији сецовао. Тек, он ће доћи до новаца, ако не другчије а оно •— како зна. »Зукавица" сам пије и полако невуша. Према њему учитељ Станко наздравља данашњем дану. У здравици вели: како је иа Цвети 1815 год. Кнез Милош објавио устанак турцима; како је тога дана синула нова зора слободе Србинове, и најзад, како је Србин, под срећном звездом Обреновића, стресао са себе тежак јарам ропства и почео живети својим самосталнијим животом. — Ја, Цвети, мрмори »Зукавица«, ал' ускрс, ускрс... Оно је било и битисало, ама ћу ја светковати ускрс — тамо некоме. Мени шарено јаје, а тамо некома.— побусани понедељник. Шта ћу, кад ми треба — пара! Пе може се, вако живети. Некоме се пресипа, а некоме, нема ни једне мрвице.. Хеј, газда!. .. — Шта ћеш опет ? — Још вртаљ литра... — Да не буде мтого? — Само до 20 гроша, па онда — јок. Ускрс... паре... па онда »транк нара, трапк чагпа...« — Пази, јер иначе .... — Не бриии... II газда Јованча веровао му је равно 20 гроша, А за што не, кад су они стари познапици ? ...