Полицијски гласник

314

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 41

На данашње рочигате дошли су парничари. Нису се могли поравнати. Тужитељка оста при тужби и поднетим доказима. За данашњи предстанак тражи 10 динара. Тужени не признаје право тужитељици, на пописану покретност. Поднети списак не може јој служити за доказ, јер вели, да пописане ствари не морају бити баш оне, које је она као девојачку спрему своме мужу донела, а да су то те ствари, тужитељица ничим не доказује, зато тражи да се одбије од тражења. Тражи дангубе 10 динара. д., судски разлози са иргсуђењем. Према процени извршеној од страме полиц. власти, спорпи предмет износи вредност 180 динара, према чему је за расправу и пресуђење овога спора, надлежан овај суд. Цене^и доказе тужитељкине, суд је нашао да је иоднетим сииском, којп је потврђен код среске власти, као јавном и пуноважном исправом, потнуно доказала својину, на ствари, које су узете у попис за дуг њеног мужа Сгевана, туженом Јовану. Наводима туженог Јована, да можда ствари нису оне исте, које су у попис узете и оне које је тужитељка као спрему донела, нема места, јер он о томе ие подноси никаквих доказа, што би морао учинити, јер је слабији у праву. Зато суд па основу § 6. и 13. грађ. пост. Иресуђује: Да се попис извршен, од стране начел. среза крајинског, са пописаних ствари и то: једног нтифоиера двокрилног, два гвоздена кревета, једног астала, 1 ормана са четири Фиоке и једног шпархерта, скине, и да се исте предаду тужитељки Марији на слободно руковање. Тужени Јован да накнади тужитељци плаћену суду таксу у 7-80 динара и да јој плати на име трошка и дангубе 5 дин. Пресуда је одмах парничарима саопштена. Од супа општине неготинске, 2. јуна 1898. год. у Неготину № 1001. Председ суда. И. Лекић. Депово!) Чланови И. Симић М. Пегровић Р. Савић. N1). Заведп белешку са. иресуђењем у иротокол суђења.

ИЗ ЦРНЕ КЊИГЕ ЈЕДНОГ ПОЛИЦИСКОГ ЧИНОВНИКА. (у преводу М. П. Јовановића). 18. ЖРТВА ВЕРНОСТИ. И млада, и лепа! Ни ледена рука смрти не могаде накарадити њено племенито лице; само око пуних јој усана виђаше се црта неког бола. Смрт је морала доћи моментаио. »Погођена у срце«, изјавио је одмах судски лекар, који је прегледао леш. »Маркиза Р. умрла је насилном смрћу од туђе руке.® Маркиза Р., супруга једног вигиег, пеисионованог официра, чије име улази и у домаћу историју, једна од најславпијих лепотица те земље — она убијеиа ! Ова ужасна вест пробудила ме је у сам расвитак дана. Један полициски агенат донео ми ју је с иаредбом председника полиције, да неодложно идем са судском комисијом на место дрла, које се догодило у замку маркизе, сат далеком од варошп. Ни минуте нисмо издангубили. На колима иајбрже дођосмо у замак, у коме беху сви у највећем узбуђењу. У дворигату се искупила из околине гомила људи , чим се чуло за ту ужасну вест; многобројна послуга тако се изгубила и помела, да сам морао више пута викати кога од служитеља, да нам каже пут за спаваћу собу маркизе, где лежаше леш на једном дивану. Мртва маркиза беше у пуној уличпој тоалети, са малим шеширићем, испод кога се спуштаху црне коврчице косе, с рукавицама иа рукама. Убијена је или одмах по повратку кући или баш кад је била спремна да изађе. Једна тавно црвена пруга, која иђаше ииз сиви јој струк п на ме-

каном и пуном тепиху остављаше необичну мрљу, казиваше одмах где је место ране. Погођена у сред срца. Ко је убица? »Где је маркиз Р. ? (( упитах слугу, који нас ту доведе. »Отац није кадар да овамо дође. Сам сам га пред ваш долазак одвео одавде и готов сам да вам дадем све нотребне податке о —• несрећи.« Овако ми одговори неки млад порастан човек, који неприметно беше ушао у собу. Његово лепушкасто лице беше истина нешто бледо, али, ирема младости човека који могаше имати тек двадесет година, изгледаше са свим мирно и казиваше прибраност. »Само несрећа? 11 упитах ја гласом који изражава сумњу. »За нашу кућу велика несрећа, госп. комесару, која не бп била ни мало мања, ако бисте, на радост гомиле сензацпје жудне, могли констатовати и злочии. ц »Госп. маркпже, ја сам овде у служби дужиости, мој се рад руководи само законом. Све околности казују, да је учињеи злочип, и, према томе, задатак ми је да пронађем учиииоца. Знате ли ви, госп. маркиже, ко је убица?" Млади човек беше оборио поглед свој, премишљаше шта да одговори. Ја му не смедох дати времена за премишљање. „Казујте, госп. маркиже", поново га одмах упитах. »Јест, казујте, госп. маркиже", као да неким потмулим гласом одјекнуше речи иза мојих леђа. Изненађен тиме, погледах око себе. Неки стар човек, проседеле косе, гамижаше по земљи и гледаше у мене неким укоченим, накарађеиим лицем. Мора бити да се нечујно дошуњао по меким простиркама из кога кута ове велике собе. »Казујте, госп. маркиже, открите без зазора госп. комесару, да сам ја био тај, који сам убпо милостиву госпо1)у маркпзу.® »Ви. убица?" »Јест, ја, Андрија Кола, маркизии лични слуга, ја сам је убио из освете, јер је о мени зло мислила, клеветала ме и хтела отерати из службе маркизу, коме сам двадесет пет година верно служио. Зар није тако, млади госп. маркиже ?" Млади човек не одговори, али му мишићи на лицу играху од силног узбуђења. »Та говор'те, кажите једном, ви то морате знати, је^> сте први били па месту, ка# сам по несрећи испалио метак. То беше онде, на прагу од врата, био сам се сакрио иза велике завесе крај врата — ево, ево оружја, којим сам извршио убиство и које сам тога ради украо од младог госп. маркиза." И при том пружи ми револвер , који је посио скривен под капутом. »О, ви сте веома добри, госп. маркиже, пл не бисте хтели да издате суду мене, старог слугу вагае куће. Како сам вам веома благодаран за то ! Али је сад то узалуд, докази су тако јасни, порицање не би помогло више. Је ли тако, госп. маркиже; ово је ваш револвер?" »Јест, мој је к , оте се из уста младом човеку. »Мој је! —• чујете ли, госп. комесару, мој млади господин потврђује то, потврђује све, што сам признао. Он неће да Андрија, који га је као дете у свом наручју носао, остане још и као лажов, и ако га је његова дивља крв начинила убицом. Госп. маркиже, нека би ми Бог опростио што сам учинио и нека би вашем добром, милом оцу у вама дао накнаду за тешки губитак, који је данас претрпео од моје убилачке руке." Андрија Кола сакри лице рукама, а младог човека обузе тако силан потрес духа, да мораде изаћи из собе, зацењујући се од плача. Казивања Андријина, којима је себе сама оптуживао, потврдише се трагањем, које сам учииио. Тек је две године прошло, како се стари маркиз Р., вишегодишњи удовац, венчао са Леонтином Т., познатом богињом Велике Опере у М. Ова неприличпа брачна веза изазвала је запрепашћење у првим круговима друштва, у којима јс маркнз играо велику улогу, те је био прннуђен, на миг који му је јасно дат са највишег места, одрећи се своје каријере и повући се у приватан живот. Чинило се, да му је тај живот срећан, и да је кадар учинитп му, да заборави на жртву, коју је поднео њега радн. И једаи једини облачак, који је с почетка био мутио небо његове домаће среће, бешо разгоњен. Сип му Алфредо, дете из ирвог