Полицијски гласник

Г10ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ђРОЈ 44

агентом, згрћући на столу затечене суме и бележећи колико која износи. У том зајеча крештави глас електричног звона и у истом тренутку погасише се собом саме све гасне светиљке. У сали наста неописани метеж и забуна, само се чула вика и грдња. На срећу, мучно стање трајаше само неколко минута, па на једанпут показа се јасна светлост кроз размакнуте завесе на уласку, на коме се јави једна јака жандармска патрола, држећи у својој средини маркиза и оног изасланика. »Заузмите све изласке и светлости дајте ! <с чу се строга команда. Заповест би одмах извршена. Слика, која се показа сад у пуној светлости, могла би послужити као сцена какве веселе игре, да ситуацију нису правили ђаволски озбиљном жандарми с извученим и за пуцањ готовим револверима. Сала за игру беше управо празна, само иза прозорских завеса, па и под зеленом чохом играчкога стола, могадоше се ириметити да вире бледа, преплашена лица. »Молим, господо, изађите само,« рече звучним гласом поручник жандармски. који беше пришао столу за игру, с ирсничним осмејком." Према вама немамо никаквих рђавих намера, још нам је мило што смо на време дошли, да вас спасемо из руку друштва варалица и лупежа. Ја ћу вас молити само за нека мала објашњења, а но том могу вас одмах пустити. Ја сам мирно стајао крај стола играчкога и његов поглед у тај мах паде на мене. »Шта, да ли видим добро, стари знанац из мог службовања на граници«... »Тако је, госп. поручниче. С., ја сам вас познао, чим сам вас видео.® »Какво пријатно изненађење ,<с Поручник приђе мени, пружи ми руку и поведе ме мало у страну. »Ви сте овде у каквој тајној мисији ? <( шану ми он при том. „IIч, ради задовољства свог. <с »Зар у овом друштву? с< Поручник се смешаше, неверујући ми. Ја умем чувати вашу тајну, а бићу вам благодаран за лов, у ком сте ме помогли." »Зар ја?« ;) Наравио, ви, а још више ваша два пратиоца, јер, посматрајући њих, пронађосмо са свим случајно ово гнездо варалица, које одавно вијамо. Из призрања према томе, молим вас, да младој господи саветујете, да у будуће, кад пешке путују по пограничној италијанској области, буду смотренији и мање радознали, јер цивилно одело једва да ће их иначе моћи сачувати од непријатности. сс Ја сам разумео. Моја слутња о задатку ових мојих младих путних знанаца, коју сам имао од тренутка кад смо се први иут нашли, потврдила се. Али ко је тај стари Аустријанац, тај Поли? И пехотице изађе ми ово питање из уста нешто гласно. »Окорели варалица, редовни питомац казнених завода, који је све школе злочинаца свршио још док су Млеци били под Аустријом и, као што видите, не да нам још никако дахнути. с< »Па и сад вам је умакао? <( »Благодарећи нашој пажњи, није. Погледајте само ! <с Он нам показа прстом на два жандарма, који држаху у ланцима изасланика с тробојном ешарпом и баш у тај мах смакоше му с лица браду. Лице старог Аустријанца изгледаше ми сада бесом растрзано, оно исто лице, које нас је пре мало часова на Марковом тргу пленило часношћу својом тако, да ме је навело на непромишљени корак, којим сам познао једно свакојако најинтересније пустоловство што је се икад могло догодити међу тајанственим зидовима у Млецима.

ИЗ П0ЖЦИЈ0К0Г АЛБУМА, Мирко Јовановић, зваии „Брида". Половина опаснијих зликоваца и лопова, које је Управа града Београда у току ове године спровела казненим заводима на издржање осуде, пе беху родом из Србије, већ махом из Аустро-Угарске, изузев неколицину Румуна и Немаца. Примера

ради помињемо : Павла Топалова, Симу Басту, Богољуба Мартиновића, Алексу Јовановића, Ђорђа Илића, Петра Џинића, Илију Драгоја, Петра Рашића, Светозара Степанчевића, Драгутина Нешића и т. д. А шта да речемо о Мити Штети и Љуби Трети ? Сви побројани беху странци ; сви беху дошли у Србију, не да раде и на поштен начин да прибављају себи средство за живот, већ да туђе краду и отимају. Најзад, сви они, као што нам је познато, беху највештији, најдрскији и најопаснији лопови и разбојници. Са иступно кажњеним лицима још је црње и горе. Од њих стотину само су 30 из Србије, а осталих седамдесет странци су. Да ли ће се, и кад ће се овом злу, моћи стати на пут, тешко је погодити, али је више но извесно, да ће овако остати све 'дотле, до.к наше полициске власти не почну обраћати много већу пажњу на многобројне војничке бегунце, слуге, раденике, назови трговце и у опште сва сумњива лица, која им по све дневно предстају и дрско изјављују да су пребегли у Србију, било из патриотизма, било због нечије самовоље, гањања или из симпатије према нама Србима. Досадањим искуством утврђеио је, да ни десети од њих не говори праву истину. Има и сувише примера, који нам доказују, да су се под Фирмом војничких бегунаца и невиних радеиика крили најопаснији зликовци и крадљивци. Треба само прочитати 20., 34. и 36. број нашег листа, па видети шта су радили Ђока Сервијанац и Јован Грудић-Лазић ? У место да Се најтачније и до ситница уверавамо о њиховим нсказима, ми без икакве резерве акцептирамо све оно што они измисле, па им још дајемо и »билет пребивања«. Ако потражимо узрок због кога овај друштвени олош јури у Србију, наћи ћемо га у строгој примени закона у њиховој отаџбини и строгом надзору тамошњих полиц. власти с једне стране и великој нашој лабавости с друге стране. Кад је Мита Штета једном приликом упитан: за што није крао и пљачкао у својој отаџбини, у којој су му и прилике и људи куд и камо били познатији но у Србији, он је, имајући на уму вешала, одговорио ираво лаконски. — Голицав сам много око врата. Што овако узгред исписасмо ово неколико редака, узрок је "ова индивидуа — овај Мирко Јовановић, који такође није родом из Србије, већ из села Делиблата у Аустро-Угарској, Чим је у месту рођења изучио нешто мало занат берберски и постао калФом, а то је било почетком 1894. год., он је прешао у Србију и неко време радио овде у Београду, па по том отишао у унутрашњост Србије. Лутајући из места у место, из вароши у варош, ова индивидуа стигла је најзад и у Ваљево, крајем 1894. год. Не зна се, да ли је Мирко и по осталим местима крао, али је у Ваљеву, само на неколико дана по свом доласку извршио једну опасну крађу, и једном тамошњем хлебару украо равних 300 дуката, па са тим иовцем побегао у Београд. Захваљујући енергичном трагању београдске полиције, Мирко је у Београду само за три дана представљао богатога масароша и потрошио око 500 дин. Четвртога дана он је већ »штеповао« пред жандарм. коњаником пут Ваљева. Пресудом ваљевског првостепеног суда од 10. септембра 1895. год. Лј 24518, Мирко је због ове крађе, с обзиром на његово малолетство и иотпуно признање кривице, осуђен на три године робије. Ову осуду Мирко је издржао у Топчидеру, па је децембра мца ир. год. пуштен у слободу. По што је неко време провео у Аустро-Угарској, колико тек да се заборави на њега, он је аирила месеца тек. год. поново прешао у Србију и погодио се да ради код једног овд. доста угледног мајстора.