Полицијски гласник

БК>Ј 41

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

361

у врло ветровитој ноћи, оида можете на гтрвом месту рачунати, да је нису извршили Цигани. У погледу на болести треба с Циганином друкчије поступати. Треба се е *. пр. чувати, да Циганина, који се после кратког времена у апсу разболи, не сматрамо одмах да се он то претвара. Чак и кад лекар не може никакву бољку да нађе, Циганин је више пута тешко болан, болан, болан као Алпинац у равници, као становник из равница у брдима, као тица селица у кавезу. Циганин је од толико времена навикао на неограничену слободу и без ње не може да живи. Исто тако не може да сноси туђу храну, туђе одело, наметнути му ред и поделу времена. Он се разболева, душевно и телесно се разболева, па кад му веК не можете пружити једини лек: слободу, немојте га бар мучити тиме, што ћете га сматрати за симуланта. Значајно је и важно за криминалисту веома брзо залечивање рана на циганском телу, као што је то случај и код других источних народа. Немачки лекар, проФесор др. Александар Рајер, бивши лични лекар вице краља египатског, који је дуго времена био управник болнице у Кајиру прича, да је то право чудо како на Арапима брзо зарашћују ране. Тако је н.пр, један млад човек пао с куће тако незгодно на плот од колаца, да му је колац са свим прошао кроз бутину и за читав палац изишао на другу страну. Тај човек је тако невешто дигнут са тог коца, да му је он у извлачењу још већу рану начинио, п,а ипак та је рана залечеиа врло брзо, и болесник није добио ни најмању грозницу. Оно истииа да је и клима много доприиела, али то исго успешно видања. рана имамо код Цигана, који живе у овом нашем поднебљу. Циганин је врло осетљив према телесном болу, па ипак он може с врло тешком повредом да путује, па чак и онда кад мора да бежи, може да нас просто изненади својом издржљивошћу. На једном вашару прегазе кола једног Циганина тако несрећно, да су га морали онесвешћенога пренети у болницу. Лекари су били мшнљења, да ће му требати више недеља докле се опорави. Црни болесник није могао да се у болници скраси; трећу ноћ по својој повреди побеже он кроз прозор у недођин, однеа са собом и чаршаве из постеље. Кад је потребно да донесемо суд у питању, да ли је Циганин, који је у извесној прилици добио какву повреду, могао с тешком раном на себи, извршити ово или оио, онда се у таквом случају не може мерити оном мером, која важи за друге људе. Тако се исго мора радити, кад се питамо, кад је н.пр. Циганин добио рану коју му видимо на лицу извидану али још свежу. У одговору на то питање добро ће се учинити, кад се одбије добар део иначе иормалног времена, »јер' с , као што је рекао један искусни хирург, „код Цигана можете гледати ч како рана зарашћује." Цигани и њихни привржепици не приписују то брзо зарашћивање рана њихном телесном саставу, већ тобоже изврсним лековима, које они имају. Пре кратког времена хтео је један жандарм да притвори неког врло опасног лопова, који се дружио са Циганима. Лонов се упусти са жандармом (у једној гостиоиици) у борбу с ватреним оружјем; жандарм паде, али и лопову беше жандармово пушчано зрно размрскало десну руку испод лакта. Могао је да још бежи, дошао је до једног другара, који га је више пута примао у кућу и рече му : »Ако још могием да стигнем до мојих људи (т.ј. Цигана), оии ће ми у брзо извидати руку, а ако не стигнем, онда сам пропао." Те речи доказују бар, колико је велико поуздање имао тај човек у циганско видарство. Исто тако као и са спољним повредама стоји ствар и са другим болестима, којима Цигани подлежи као и сви други људи, али које они морају одболовати на пољу и на путу. У статистичким податцима о Циганима врло оскудевамо, али процент умирања код њих није ништа већи но код нас. Међутим, код Цигана можемо сваки дан видети људи врло дубоке старости, који су још свежи и окретни. Погрешно је мишљење неких, који по кад и кад рачунају да извесну крађу није извршило неко циганско друштво за то, што им деца леже од великих богиња. Не смета то Циганину ништа. Више пута могу се и објаснити изненадие појаве заразних болести једино тиме, да су их донели Цигани просећи и крадући.

9. Циганске пословице. На завршетку донећемо неколико пословица које имају Цигани и које има други народ о њима, јер ни по чем нећете боље познати неки народ, но по његовим пословицама. »Бољи магарац, који човека на себи држи, но коњ, који га са себе збацује. — Кад у свом срцу нешто тајиш, то зацело неће нико дознати. — Жену и мараму не бирај при свећи. — До чега не можеш доћи не захтевај. — Красти није срамота, али је срамота кад те у крађи ухвате. — Лакше је красти, него радити. — Где нема новаца нема љубави. — Ко лопову помаже и сам је лопов. — Ко ти нарочито ласка, преварио те је или је намеран да те превари. —- Ко чека, да га други позове на ручак, остаје више пута гладан. — У добру пријатеља је вазда. —■ Деца говоре оно што раде, људи оно што мисле, старци оно што су видели. —• Будали је срце на језику, а паметном језик у срцу. (с Пословице о Циганима. „Живе као Цигани (за мужа и жену). — Циганска посла. — Циганчи вазда. — Хвали као Циганин коња итд. итд. (( Из свега овога излази, да су Цигани народу досадни и мрски. У презрењу и гањању, наносећи штету другима, проводе Цигани свој бедни живот. Шта ће на послетку бити од овог чудноватог народа ?

ПОЛИЦИЈОКИ РЕЧНИЕ. Општински послови. Пресуђења 1?од општинсг^их судова Пресуда због дуга од зараде — ајлука и повраћаја ствари. а., Тужба. Суду општине обреновачке Прошле године о Митрову дану погодила сам се у службу по 20 динара месечно код Милоша Јовановића, овдашњег трговца, да га служим као газдарица у кући и да му децу гледам, која су остала без мајке. Том приликом донела сам у кућу Милошеву моје ствари и то : један гвоздени кревет, са намештајем, један орман шифоњер двокрилни, 1 астал и 6 столица фини ој( трске, једно огледало велико са позла.ћеним рамом, четири поњаве моја израда, све у вредности 180 динара. Сада. о Митрову дану ове године испросила сам се за Милана Јагодића, обућара овдашњег и хоћу да идем у своју.кућу по венчању. које ми је сада у недељу. Када сам од мога газде затражила рачун и моје ствари он ми је одговорио, да ми то не да, јер неће да ме отпусти, тражећи од меие да и даље код њега у служби остаием. Мени је то немогуће, а како ми газда не да ни рачуна о заради ни мојих ствари, то сам принуђена тужити га томе суду и молити, да га осуди да ми на име моје платејош као ресто по рачуну плати 190 динара и да ми моје ствари унете у његову кућу преда као моју својину. За доказ позива се за заслугу на буквицу а неће све њене наводе ни тужени газда одрећи. Ако јој не призна унос ствари доказаће јој Марија удова Танасија Илића ковача, Та^насије Илић ковач, Петар Лазић обућар и Станко Петровић абаџија сви овдашњи, које суд нека дозове и испита, у случају да тужени ово не призна. 4/Х1 1898 године у Обреновцу Жика Љубичић удова № 8253. Пошто је ова ствар хитна, то онда одредити рочиште на које позвати парничне стране, ради прееуђења спора. 4/Х1 1898 год. Потпис председника. Обреновац