Полицијски гласник

Г 394

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 51

до обале Бриндије, којом је могао доћи идући уз воду, до села Карвелена, одакле је требао почети раздавање. Ишао је брзо, дуж уске речице која се пенила, мумлала, кључала и протезала се по свом травастом кориту, под сводом од врба. Око великих стена које су јој нречиле ток, окретало се водено коло, налик на оковратник са завежљајем од пене. На неким местима јављали су водопади од једне стопе, често невидљиви, који су благо шумили под лишћем, под травом, под кровом од зеленила; затим даље обале се шириле, јављало се мало мирно језеро по коме су пловиле пастрмке међу зеленим лишћем које се таласа на дну мирних поточића. М.едерик је непрестано ишао, не видив ништа, и мислећи само на ово : „Прво моје писмо је за Поевронову кућу, после тога имам један за Господина Ренардеа; треба дакле да прођем кроз шуму«. Његова плава блуза припнјена уз стас појасом од црне коже брзо и одмерено промицала је кроз двојни ред врба; и његов штап, јака батина од зеленике, кретала се истим иокретом којим и његове ноге. И тако пређе Бриндпју нреко једнога брвна, пребаченог с једне обале на другу, са затегнутим ужетом које је било везано за два коца пободена у обалу. Шума, својина г. Ренардеа, председника општине карвеленске, и најбогатијег газде у месту, била је од старих, огромних дрва, правих као стубови, и простирала се, на пола миље у дужину, до леве обале речице која је граничила овај огромни свод од лишћа. Дуж воде поизницале су велике шибљике, грејане сунцем ; али, у шуми није било ничега до саме маховине, густе маховине, нежне и меке, која је ширила по тихом ваздуху лаган мирис плесња и сувих грана. Медерик успори корак, скиде црну капу украшену црвеним пшритом, и обриса чело, јер је већ било топло по ливадама, и ако није било више од осам часова из ју.тра. Таман је био пошао својим убрзаним кораком, када опази испод једног дрвета, нож, дечји но мали нож. Када га је подизао, нађе још један напрстак, затим игленицу са иглама два корака даље. Узевши те ствари, он иомисли: „Предаћу их господину председншсу;» и опет се даде на пут, али сад добро отвори очи, очекујући неирестано да нађе још какву ствар. Одједном, он се нагло зауставп, као да му је препречила пут каква брана; јер, на десет корака пред њим, лежало је на леђима тело једног детета, са свим голо, но маховини. То је била девојчица од дванаестак година. Руке су јој биле отворене, ноге раширене, лице покривено марамом. Мало крви видело јој се на бутинама. Медерик поче ићи на прстима, као да се бојао да не чини ларму, предвиђајући какву опасност ; очи му беху разрогачене. Ко је то ? Канда спава? Затим му паде на ум да се сасвиМ го не спава, и то у седам и по часова из јутра, под свежим дрвећем. Онда је мртва ; и он се налазио пред једним злочином. При тој помисли, хладна језа прође га свега, и ако је био стари војник. При том, то је била тако ретка ствар у целом крају, убиство, и то убиство једнога детета, да није могао вћровати својим очима. Али на њој није било никакве ране, ничега сем оне сасушене крви на њеној нози. Како су је дакле убили? Он се био зауставио сасвим норед ње; и посматрао ју је, наслоњен на своју батину. Извесно, познавао ју је, јер је познавао све становиике из целога предела, али како није могао да види њено лице, није могао погодиги име. Наже се да скине мараму која је покривала лице; затим заустави пружене руке, задржан једном помишљу. Да ли има права да одваја од лешине некакву ствар пре но што власт учини извиђај ? Он је замишљао правду као неку врсту ђенерала коме ништа не може умаћи, и који придаје исто толико важности једном изгубљеном дугмету као и удару коња у трбух. Под том марамом можда ће се наћи главни доказ; то је било парче доказа, које је могло изгубити своје вредности, ако га он додирне својом невештом руком. Најзад, подиже се да потрчи до г. председника; али друга мпсао поново га задржа. Ако је девојчица још жива, он је не може тако оставити. Он сасвим полако клече, из обазривости доста далеко од ње, п пружи руку њеној нози. Бпла је хладна,

ледена, оне ужасне хладноће која чини страшним мртво тело, и која више не оставља сумње. Поштоноша при овом додиру, осети како му се срце стегну, како је сам казао доцније, и суву иљувачку у устима. Подижући се брзо, он потрча кроз шуму ка кући Ренардеа. Ишао је гимнастичким кораком, с батином под мишком, стегнутих песница, главе у напред; кожна торба пуна писама и новина ударала га је по слабинама но такту. Стан председников био је на крају шуме која му је служила као парк, и цео један крај њен био је у маломе рибњаку који је на томе месту чинила Бриндија. То је била велика четвороугаона кућа, од сивога камена, врло стара, која је некада издржала опсаде, и свршавала се огромном кулом, високом двадесет метара, саграђеном у води. Са висине те тврђавице бдило се некад над целим крајем. Звала се Ренарова кула, и није се знало зашто баш тако ; од тога назива без сумње је дошло име Ренарде које су носили сопственици тога имања које је осгало у истој породици више од две стотине година, како се говорило. Јер Ренарде-и су припадали оном готово племићском грађанству које се често сретало по покрајинама пре Револуције. Поштоноша улете у кујну у којој су слуге доручковале, и повика: — Је лп се дигао господин председннк. Ја морам овога часа да с њиме говорим. Знали су Медерика као чОвека озбиљна и од угледа, и одмах разумеше да се нека крупна ствар десила. Господин Ренарде, извештен, нареди да му га доведу. Поштоноша, блед и задијан, с капом у руци, нађе председника где седи крај једног дугог стола покривеног растуреним хартијама. То је био пу'н и висок човек, тежак и црвен, као биво, и врло омиљен у околини, и ако је био нанрасит до крајности. Било му је скоро четрдесет година, и као удовац од шест месеца, живео је на својем имању као сеоски племић. Њзгов бујни темпераменат често му је навлачио на врат непријатне ствари, одакле су га увек повлачиле власти из Роиј-ле-Тура, као добра и поуздана пријатеља. Зар није једнога дана бацио коидуктера на дилижанцу са његових кола, гпто је овај хтео да прегази његовог ловачког пса Микмака ? Зар није ребра поломио једном шумару који га је тужио што са иушком у руци прелази преко туђе земље. Зар није ухватио за јаку подначелника којп је изишао званичним послом, што је господин Ренарде називао изборним походом ; јер он је био у опозицији ирема влади из породичних традиција. Председник унита: — Шта је, Медериче? — Нашао сам мртву једну девојчицу у вашој шуми. Ренарде се исправи, лица црвена као крв: — Шта кажете... Девојчица ? •—■ Јесте, госиодине, девојчица, сасвим гола, на леђима, са крвљу, мртва сасвим мртва. Председник повика: — Тако ми Бога, кладим се да је то мала Рока. Баш сада су ме известили да се од еиноћ није вратила својој матери. На коме сте је месту нашли? Поштоноша каза место, даде поједпности, и понуди се да гтоведе председника. Али Ренарде одговори брзо: — Не. Нисте ми потребни. Пошљите ми одмах пољака, опшгинског секретара и лекара, па продужите свој пут. Брзо, брзо, и реците. им да се нађу са мном у шуми. Поштоноша, нослуша и уклони се, бесан и л^ут гнто неће бити присутан извиђају. Председник општиие изиђе, узе шешир, велики мек шешир, од сиве вуне, са врло широким ивицама, и застаде неколико тренутака на нрагу своје куће. Пред њиме се иростирала велика зелена рудина коју су шарале три велике пеге, црвена, плава и бела, три бокора расцветаног цвећа, једаи с лица куће а друга два са стране. Мало даље, дизало се до неба прво дрвеће шуме, док су се са леве стране, преко Бриндије разливене у рибњак, виделе велике ливаде, цео раван и зелен предео, испресецан јендецима и редом огромних врба са њиховим слабим гранама и дрхтавим лишћем.