Полицијски гласник

ВРОЈ 51

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

395

Десно, од штала, дозиданих зграда, што је све припадало газдинству, почињало је село, богато, насељено одгајивачима волова. Ренарде полако сиђе низ степенице, и, окренувши се лево, пође обалом спорим кораком, са рукама на леђима. Ои је ишао, погнутог чела; с времена на време погледао је око себе, не би ли опазио лица за које је послао. Кад је дошао под дрвеће, заустави се. скиде шешир и обриса чело као што је учинио Медерик; јер пламено јулско сунце падало је као ватрена кшла на земљу. Затим председник опет пође, поново се заустави, и врати се на старо место. Одједном, сагнувши се, замочи своју мараму у речицу која је клизила крај његових ногу, и рашири је на главу, под шешир. Водене капље цуриле су му низ слепе очи, преко ушију на јак и црвен врат, једна за другом под бели оковратник његове кошуље. Како се још нико није јављао, он поче лупкати ногом, затим повика: — Еј! Еј! Један глас одговори с десна: — Еј ! Еј! лекар се појави иод дрвећем. То је био мршав човечић, бивпш војни хируг, кога су сматрали као врло искусног у околини. Рамао је, пошто је био у рату рањен, и помагао се у ходу једним штапом. Затим опази пољака и општинског секретара, који су извештени у исто доба, долазили заједно. Лица су им била запрепашКена и трчали су задијани, идући и касајући један за другим, да би се пожурилн, и млатарајући тако јако својим рукама да је изгледало да врше посао више њима него ногама. Ренарде рече лекару : — Ви знате у чему је ствар? — Да, једно мртво дете које је Медерик нашао у шуми. — Тако је. Хајдемо. И они почеше ићи један поред другог, а за њима она двојица. Њихови кораци па маховини пису се ни чули; очи су им тражиле по земљи, иред њима. Доктор Лабард пружи одједном руку: — Глете, ено га! Врло далеко, под дрвећем, опажало Се нешто јасно. Да нису у напред знали шта је, не би погодили. То је изгледало светло и тако бело, да би се могло помислити да је спало рубље; јер један зрак сунца који је продро кроз грање осветљавао је бледо месо великом косом нругом преко трбуха. Приближавајућн се, они су мало по мало распознавали облик, нокривену главу, окренуту према води и обе руке раширене као у распињању па крст. — Ужасно ми је врућина, рече председник. И, сагнувши се крај Бриндије, поново замочп своју мараму, коју опет стави на чело. Лекар ускори корак, заинтересован открићем. Чим дође до лешине, наже се да је испита, не додирујући је. Био је метнуо цвикер као да посматра какав занимљив предмет, ћ окрете се сасвим полако, и рече, не дижући се: — Силовање и убијство које ћемо одмах констатовати. Ова девојчица је готово већ жена, погледајте јој груди. Две дојке, доста велике већ, биле су се обесиле низ груди, омекшане услед смрти. Лекар лагано скиде мараму која је нокрпвала лице. Она се појави црна, ужасна, исплажена језика, исколачених очију. Лекар продужи: ■— До врага, удављена је пошто је силована. Пипао је врат. — Удављепа рукама без и једног особедог трага, ни знак нокта ни отисак прстију. Тако је. То је мала Рока, одиста. И деликатно опет је покри марамом. ■— Ја немам овде никаква посла; има бар дванаест часова како је мртва. Треба известити суд. Ренарде, усправљен, са рукама иа леђима, гледао је сталним погледом мало тело ирострто по травн, и мрмљао је : — Како је јадна! Требало би наћи одело. Лекар је пипао руке, мишице, ноге и рече: — Сигурно је била дошла на купање. Одело мора да је негде крај обале. Председник нареди:

— Ти, Пренсиџе (то је био секретар општински), ти ћеш ићи да тражиш те хаљине поред воде. Ти, Максиме (то је био пољак), отрчаћеш у Роијле-Тур и довешћеш ми истражног судију са жандармима. Треба да су овде кроз један час. Разумеш. Оба човека се-брзо удалише; 'а Ренарде рече доктору: —■ Који је неваљалац могао учинпти овакво дело у нашем крају? Лекар је мрмљао : — Ко зна? Сваки је у стању то да учини. Свако у опште и нико носебно. У осталом, по свој прилици каква скитница, какав раденик без посла. Од како смо у Републици, ништа се друго и не срета по путевима. Обојица су били бонапартисти. Председник опет поче: —■ Да, то мора да је неки странац, пролазник, какав вагабунд без ватре и крова. Лекар додаде са привидним осмехом : — И без жене. Како није имао ни добар ручак ни доброг преноћишта, он је себи набавио остало. Човек и не помишља колико има људи на земљи који су у стању да учине злочин у датом тренутку. Јесте ли знали да је ова ма.ла ишчезла ? И врхом свога штапа додиривао је укрућене прсте мртве. — Да. Мајка ме је јуче тражила, око девет часова у вече, јер се дете није у седам часова вратило на вечеру. Ми смо га до поноћи дозивали по путовима, али никоме ни на ум није падала шума. Морали смо чекати дан па да наставимо тражења од којих може бити користи. ■— Хоћете ли једну цигару? рече лекар. — Захваљујем, не пуши ми се. Тешко ми је када погледам па ово. (НАСТАВИЋЕ СЕ).

ИЗ ОТРАНОГ СВЕТА Тајна двора Кер-Гиварш. Париске кругове веома је заинтересовао један врло романтичан догађај, који много личи на лепо измишљену причу, али ее не би могло тврдити да је саевим невероватан. Пре неколико година удала се једна дивна девојка, која је припадала некој осиротелој племићској породици, за старога гроФа Р. Свак је знао да дражесна Жакелина де Равно не уздише баш много за својим старим супругом, али је ипак изгледало да је с њим врло добро живела и врло се много забављала у позоришту, на тркама, концертима итд. Једнога дана веома је изненадила поштоваоце гроФичине вест, да је стари гроФ од једном наумио отићи са својом супругом у Бретању. Од тада се гроФовски супружници никад више нису вратили у Париз, а о њима се ни доцније никад ништа није могло сазнати. Барон С., млад, пустолован официр, није могао заборавити лепу гроФицу, па се реши да пође за њом у потеру. Сазнао је да је гро® Р. са својом супругом отпутовао у неко бретонско село, у чијој се околини налазе рушевине дворца Кер-Гиварш. Ту је гроФ као члан »Есо1е с!е СћаН;е8 (< хтео да обогати своје археолошко знање •— тако је бар рекао својој радозналој околини. Млади ОФИцир оде у то село, где сазна да је гроФ са својом супругом заиста био тамо, али да је једнога дана отишао у тајанствени дворац Кер-Гиварш, о коме се у ондашњој околини проносе најчуднији гласови. Тај је дворац право зборно место сабласти и разних страшила, па се чак тврди и то, да се мало ко из њега вратио жив и здрав. Тада су — иричали су људи официру — тражили и гроФа и гроФицу, али је све било узалуд. Нигде их нису могли наћп. Али младога барона нису омеле те вести, но је неуморно наставио своје истраживање. Добавио је препоручно писмо од »Есо1е с!е СћаЛез« за манастир св. Бранда, који се налази у непосредној близини дворца. У манастирској књижници је по читаве дапе претурао старе књиге и списе, и сваки дан је бивао све замишљенији и жалоснији. Најзад је престао одлазити у књижницу. Али га једнога дана нађоше онесвешћена на поду у једној манастирској ћелици, а покрај њега једну пожутелу хартију на којој је било написано : »Није истина, као што сви мисле, да је Кер-Гиварш зборно место духова и других сабласти. већ се у њему налази ужасна људска клопка, коју је поставио један пређашњи господар злогласног дворца, да се помоћу ње ослободи једнога презренога супарпика. Та грозна клопка из-