Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 5

дужни су још власти у помоћ притицати својим тачним одговараљем својих обавеза. Његовој одбрани, да је имао права, са своје зграде званичну објаву ово општинске власти здерати, нема места ирема закону. А кад је он то без протеста својој месној општ. власти сам произвољно учинио, онда има искусити и законске последице § 327. и 328. крив. закона, зато суд општ. варваринске, на основу § 4. полиц. уредбе као надлежаи, са обзиром на чл. 89. а закона о таксама Пресуђује: Да се оптужени Никола, за ово дело иступне ирироде, казни са пет дана затвора о свом трошку. Да плади 2 динара у таксеним маркама, које прописно уништити. Пресуду извришти одмах, § 15. и 16. полициске уредбе. Од суда општине варваринске, 16. јануара 1899. године у Варварииу. Потпис писара. Потпис кметова. - УБИЦА АЛБЕРТИНЕ РЕНУФОВЕ (С ФГАНЦУОКОГ) Пре неколико година, један младић, по имену Исидор РенуФ, који беше свршио права у Паризу, купи чин бележнички у некој малој окружној вароши. На скоро се за тим и ожени, јер његов претходник, уступивши му своје место, беше се постарао да му и жену нађе. Стари бележник врло се радовао што му је тај посао срећно за руком испао. Он је нашао своме младоме пријатељу ћерку неке старе госне с којом је он дуже време био познат и која се одмах по смрти свога музка преселила у округ. Албертииа Сегонта узела беше осамнаесту годину, имаше леп мираз и велике црпе очи, бејаше ио нарави живосна и нежна, а то је све учинило те је Исидор па брзо јако замилује. Одмах по венчању наш млади нар људи одреди себи распуст од осам дана и дође у Париз да се проведе. Исидору се учини да се Албертини пут у ово место није особито допадао. Париз јој је чинио неки особити страх, који је приписивала жалосној - успомени : јер је у тој вароши изгубила свога оца. Али овог рђавог распололсења брзо нестане у забавама. Само два, три ли пута, на улици или у позоришту, Албертина и пехотице стегне свога мужа за руку, као да се од нечега у један мах препала. Исидор је питао за пгго то, али би се она на то само меланхолично насмешила. На сваки начин било је то неко тужно осећање које се у њој будило, и више ништа. Исидор, који је непрестано лсивео у латинском кварту* станп се у гостионици, где је и пре био, само што избере најлепшу собу на првом спрату, одакле се са прозора могла видети Луксенбуршка башта. По цео дан шетали су млади љубавпици по вароши, вечеравали по разним гостионицама, а иосле тога одлазили у нозориште. Једио вече врате се хитно дома из једног од већих иозоришта, у коме се одигравао »Вампир." Ово дело где главна лица, у замку, око огњишта нрпчају страшие приповетке, узбудило је јако и Исидора и Албертину, макар да им је било на памети како је то гатка. Они се разговараху дуго о љему пре него што ће лећи да спавају. — Лако бива да је који пут и дух витпе но иначе приступан чудним Мислима. Био је месец Новембар; ветар звиждећи страховито између дрва по башти, потресаше са свом снагом прозоре на гостионици. А кад се но кадшто уталожио, јака киша шуштала је на улици. Соба, у којој се лако могло оназити да су становници скоро дошли, беше осветљена. каидилом. Разбацано одело и отворени сандуци изгледали су као Фантастичне слике према иемирном пламену ватре који је на огњишту издисао. ■— Верујеш ли ти да има вампира? рећи ће Исидор, смешећи се, својој жени. — Не верујем! — али више верујем, одговори оиа дркћући, да има убица, који људе иоћу на спавању убијају. — А! — прихвати Исидор с ђачком безбрижиошћу, с којом је 10 годнпа сиавао у Паризу, остављајући свагда кључ

* Кварт гдо обично ученици бораве.

с поља у вратима, — у Паризу, а нарочито у латинском кварту нема лопова. — Та ја о лоповима нисам ни говорила, рече она тихим гласом. ■—• Да о коме си? — Л>убиш ли ти моне? наставп Албертина, пошто је неколико тренутака поћутала не одговарајућн на питање свога мужа. — И тп ме још питаш! — А да случајно нисам хтела поћи за тебе, да ми се нешто ниси доиадао, да ли би ме мрзио? — Смртно! викне Исидор. На овај одговор млада жеца стане тако јако дрктати, да се Исидор, зачуђен, морао усиљавати да је утеши. —• Али ово је шала што смо о вампирима говорилИ, рече јој, треба се чувати месечњака, који у незнању убијају. Теби је позната приповетка о игуману, што је једну ноћ читајући у кревету видео како је ушао у собу калуђер с великим пожем у руци. — Цозната ми је. Игуман је једва доспео да се под кревет сакрије, а калуђер ношто је брижљиво опипао место на ком обичпо игуман лежи, прободе сламњачу на три места ноЛ№м, па се весело врати патраг. — А јеси ли ти наша врата затворпо, упита га Албертина. — Вере ми, не знам. Ја никад немам обичај да се затварам. „ — Затвори их, молим те. — Имаш право, јер више нисам ђак него муж, који пма велико благо за чување. Приблгокивпш се вратима спази Исидор па орману велики алгирски нож у сребрним корицама. То му је био поклоп од некога старог друга, канетана у африканској војци, с којим се тај дан састао. То га орулсје у тај мах иемило дарпе. Он се одмах сети и не знајући зашто, али са свим по природном оиомињаљу, оног великог калуђерског ножа. У исти мах његова лсена којој су још последње речи од разговора биле на памети, запита га: — А јеси ли ти кадгод био месечњак? — Нисам, одговори Исидор. Али знам баш по себи да саи мол№ имати истииитих последнца. Ево шта ми се једпом догодило. Ми смо спавали, ја и мој друг, у двома собама, које су се растављале само отвореним вратима. Мој друг је радио крај лампе, а ја сам заспао пошто сам своју лампу угасио. Причинило ми се у страшном сну као да сам сестру убио. То је биб глун сан, као што су обично снови. Јер је моја сестра умрла, још док сам био дететом. Страх, који сам осетио, био је тако велики,,да сам спавајући из постеље скочио. Хтео.сам. бежати. Уиутим се соби суседовој, с тако страншим лицем, да је мој друг нехотице устао и два корака натраг устуиио. У осталом, ја нисам дуго остао у овом стању, брзо се пробудим, и јако уздахиувши моје лице поврати се у свој обичан изглед. •— Као калуђерово, одговори смешећи се Албертина. — Наравно, дода Исидор. Међутим и у самом разговору Исидор није могао сметнути с ума алгирски нож, који је немириа ђветлост кандила чудно обасјала. Није се могао прнкрити утицај који је чинило то орулгје пад Исидором, и тај му утицај постане несиосан. Учини му се да ће боље бити да га у орман затвори, али се побоји шта ће жена иа то рећи: она би могла помислити, да се бојао да не постане ноћник, па да се тим ножем против ље не нослужи. И премда је ова мисао била са свим неоснована, онет му се непрестано врзла по глави. Хтео је, на послетку, да угаси кандило, како би му један пут нестало из очију тога несносног ножа, али му то Албертина не доиусти. — 'Га ти си ме понлашио с твојим приповеткама, рече му оиа са свим узбуђена, па зато ако што рђаво снивам, хоћу да је светло у соби кад се пробудим. —- Кад је тако, да не говоримо више ни о чему, по да спавамо, рече Исидор. Рекав то склопи очи и брзо заспи. Спавао је као укопатт, ништа не снивајући. Али кад избије три сата на Луксенбуршком торљу, нробуди се у неком чудном узбуђењу. Капдило је било угашепо, а у соби номрчииа као тесто. Неки особити мирис задисао је целу собу. Мислио је шта то молсе бити, и у једанпут се зачуди кад запази да Албертина пе дише. Пружн