Полицијски гласник

46 ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

гледала као каква лепиња, а не ово чудо. Овакву капу нико и не носи. На врсту далеко сваки је опази, запамти... главио је, да се онда запампти, и ето ти неоспорна доказа. Ту је потребно што мање пасти у очи... СИтнице, ситнице су главне ствари!... Ето, те проклете ситнице увек све и покваре... Није имао далеко да иде: он је чак знао, колико је корака од његових врата. Било их је равно седам стотина и тридесет. Једном приликом он их је избројао, кад је већ био са свим занет својим сањаријама. У оно време и сам још није веровао тим својим сновима; он се само дражио њиховом безобразном, али примамљивом дрскошћу. Али сад, иосле месец дана, почео је другаче гледати на ствар, и, не водећи рачуна о томе, што је непрестано сам у себи са омаловажењем говорио о својој немоћн и нерешљивости, стаде се, готово и нехотице, привикивати, да те »безобразпе 8 снове сматра већ као предузеће, ма да још никако није себи веровао. Сад је, шта више, пошао да чигга иробу за то своје предузеће, и сваким кораком узбуђење му је расло све јаче и јаче. Са обамрлим срцем и нервном дрхтавицом пришао је колосалпој згради, која је једном страном излазила иа канал, а другом на **ску улицу. (Наотавиће ое)

ЈЕДАН ПОКВАРЕН ПЛАН ИСТИНИТ ДОГАЂАЈ Из записака В. К. М. ■— Чапкун Марко моли се из затвора да дође код вас рече ми једнога јутра наредник Љуба, апсанџија ири канцеларијској управи у Београду. ( — Шта хоће ? -— Не знам, одговори Љуба. Питао сам га, али он неће мени да каже. Вели, да има пешто да вас моли. — Добро, доведи га. — А збиља, нитао сам наредника, може ли шта да буде од покрађе мењачеве ? Неки дан пре овога беше похараи извеспи мец>ач на Зереку. Однесеио му око 500 дуката које у новцу које у драгоценостима. — Готово ништа, одговори наредник. Али нема сумње да су га покрали млађи. Овај шегрт што је затворен, једно дериште, али се не да од њега одбити као од челика. Шта нисам чинио — па иишта! Мучно да ће шта бити. Тако ми иричаше наредник Љуба па оде, а после неког времена доведе Чапкун Марка. Треба ли да кажем који је Чапкун Марко? Ја мислим да је то излишно. Ко пе згга њега — устабашу коцкара и варалица? А »Полицијски Гласник« и ФотограФИсао га је.*) Еле уђе Марко. Беше наиравио болећиво лице и смешкаше се. — Шта је? упитах га. Он клече на колена: — Молим вас као што се Бог моли, да ми дате три дана осуства. Тако ми среће доћи ћу натраг. Марко беше осуђен на 20 дана затвора због скитње коју је казну издржавао у апсанама главне управе. Осудио га је иолиц. одељак у коме сам ја био старешина. — Добро, а шта ће ти то осуство? Запитао сам га. — Ирло ми је нужно. —' Где си ти то чуо да се затвореницима дају осуства. То не може бити, објашњавао сам Марку. — Молим Вас. — Не може. — Имам да издржим још једанаест дана. Дајте ми три »дана осуства, па ћу да издржим још двадесет дана. Запишите слободно то, ја хоћу. Ја не могу да утечем од вас. и сам овде увек, ви то знате... Ако не дођем сам натраг, убијте ме, обесите, држите ме у апсу 100 дана. Само ме сад пустите, говорио је Марко, трудећи се при том да и гласом и мимиком задобије моје одобрење.

*) Биди е.шку Марка Чапкуна у бр. на <;тр. 9 8.

ВГОЈ I)

Мислио сам : што ли је овај овако навалио? Дође ми на иамет ово: Мора бити да је дошао какав паланчанин са новцем, на хоће да га преваром опљачка. — Добро, одговорио сам му. Даћу ти осуство, али под једиим условом. Хоћу да ми цраво кажеш што ће ти оно? — Е па ево да вам кажем: удаје ми се сестра, па тај вајни зет ударио у врдарање, Морам ја да одем да ствар уредим. Јест, Бога ми. Севап је да ми дате осуство. Очију ми право сам вам казао. —- Лажеш ме, рекох му. — Не лажем, среће ми. — Лажеш, лажеш, Марко. Каква сестра, кад ти сестре немаш. Све то измислио си ти. Не дам то осуство. Одлази у затвор. Онај грешиик, кога си ти мислио овом приликом опљачкати, остаће сигуран, ако то јест, не наиђе на каквог Другог мајстора. — Ама шта, ви мислите да ја тражим осуство да некога овде опљачкам ? — Да, неког паланчанина — одговорих ја. — Да Бог да ноге иоломио још данас, ако то мислим, клео се Марко. — Е иа онда кажи што ти треба осуство? Није да опљачкаш кога паланчанина а није ни због сестре. Онда зашто? Он са/мислио... — Кажи ? Иосле дужег мишљења Марко рече: Казаћу вам кад се вратим. —1 Не не, сад. — Не могу. — Онда у затвор, рекох ја и потегох руку за звонце. — Немојте молим вас. Да Бог да среће пемао ако вам не кажем праву правцату истипу, кад се вратим. — Сад, сад, говорио сам ја. — Сад ; не могу, одговори Марко одлучно. Дође ми на памет једна мисао. Зазвоним и позовем наредиика апсанџију. Кад овај дође издавао сам му, у присуству Маркову, овакову заповест: — Водн Марка у затвор, али сад у ћелију. Кад друге пушташ на слободан ваздух он има бити у затвору, а кад све друге позатвараш, њега нуштај. Нико не сме проћи иоред његовог затвора а ни он поред других. Хоћу: да Марко не буде у могућности проговорити једну једину реч ни са ким, до дал.е наредбе моје. — Разумем, одговори наредник. Марко пребледе. Са исколаченим очима он нромуца: — А што ? — Тако. Хоћу да знам што ти је требало осуство одговорим ја. — Ја нисам разбојник ни убијца па да ме у ћелију затварате. Ја гтећу у ћелију. Хоћу да се жалим. У новине ћу да пишем о том насиљу. То не сме тако да буде. Знам ја коме ћу вас тужити итд. протествовао је Марко, али кад га гвоздена рука наредникова докопа за мишице, он, ионизно и мирно, изиђе и оде право у ћелију, да се над њим дословно изврши наредба моја коју сам, као што иаведох, издао нареднику. Ја остадох са уверењем, да сам погодио узрок који је Марка нагонио да тражи осуство... < • * * * Прошло је десетину дана од овога догађаја. У пословима полицијским није се догодило пишта важније, сем што је покрађа онога мењача на Зереку пронађена. Његов шегрт, који је био у нритвору, признао је дело, ноказао да је покра^а закопана на Малом Калемегдану, где ју је власт и проиашла. После десетину дана, дакле, једнога јутра дође опет паредник апсанџија: —- Ама, шта ћемо господин члан да радимо са чапкун Марком? Још два дана па излази, а једнако молп да пзађе пред вас. — Доведи 1?а, рекох му... До))е Марко. Блед, погружен, потамнео. —■ Шта је Марко? упитах га.