Полицијски гласник

76

I

1Г0ЛИЦИЈ0КП ГЛАСНИК

ВРОЈ 10

НЕВИНИ КРИБАЦ ТРАГЕДИЈА ИЗ Х ИВОТА I. Никако иисам могао да иојмим госпођу Лепосаву — још у детињству ми је изгледала чудновата. Сећам се лепо, док сам био гимназиста нротрчкивао сам чешће са друговима мимо њених прозора: али она тада пије обраћала своју пажњу на нас : и ако смо били њених година сматрала нас је за дечурлију. А била је, што се каже, лепа као уписана. Са правилног и белог лица као да читаш жељу за задовољствима; када погледа својим великим а црним и несташним очима, трепавице ти се саме скупљају и падају на ниже и поглед се полако прикрада да уочи ону јамицу што се губи близу облих и једрих прсију. Кад год би прошла поред нас, остављали би и игру и иосао и погледали би за њом, ко из пуке радозналости, ко што је био очаран лепотом и вижљавошћу њеном. Другарице, као што то није редак обичај, ужасно су је оговарале а када су с њом у друштву вазда су се лепо и другарски проводиле и разговарале. Укратко, она је још тада била весело, милокрвно, ђаволасто чељаде што може лако мозак да заврти а које воли да се нашали, да прави несташлуке а често по кога лакомисленога обожаваоца чак и за нос да иовуче. Ал, бива, ко се ватром игра и сам се може да опрљи. Ф Родитељи су муку мучили с њом. Али тако је морало бити, јер је била јединче у кући — па коме да се угађа, ако неће њој. За то су јој у сдему повлађивали, у свему иопуштали и кроз нрсте гледали. Може се рећи била је управо она заповедник у дому. А кад јој умре отац она за кратко време заборави своје навике. Не прође ни пуна година дана, а она се поново јавн у свет, исто онако чила и весела, ведра и раскалашна, лакомислена и каприциозна. Другарице њене док је она, као лептир с цвета на цветак што лети, јурила од једног задовољства другоме, другарице њеие пуштале су за њом једну по једну приповетку, које су често пута звониле доста чудновато. Наравно, то тако иде од уста до уста и промени свој првобитни облшс: од невине шале постане прича, од приче легенда, од п.е скандал. Сутра се стара приповетка заборави или је потисне нова још заним1бивија, која се опет све више дотерује. То се често обнављало: наш свет већином воли-иЗмишљене приноветке. Најпосле, о сваком се, по нешто „изнесе," а Лепосава је млада, живахна више но обично, мало раскалашна и богата — — а шта се најпосле ње тиче »шта ће свет све казати!« Женско чељаде брзо, изненада се задевојчи. Срећни дагш девојаштва њој су веома брзо пролазили са разноликим ироменама и доживљајима. Али ни у приповеткама није све лепо и углађено, није пријатно све и олако, а у животу увек се нађе по штошта што за дуже или краће време ускрати задовољства, што чело бригом набере, што поремети душевни мир и спокојство, што разбије сан и срећу помути... Узалуд се труди човек да преда забораву поступке своје — успомене горе у души, и обнављају се слике од којих душа и у поноћи иреза и од којих се коса костреши. И ако се Лепосава не би могла поредити са јунакињама из енглеских романа са крстом на прсима, она је била готова да се ода на авантуре^ сличне онима што се само у машти или у романима јављају, Хтела је Да бега у свет; хтела је да се посвети позоришту; чак је намеравала да остави мајку. Али ти грехови имају својих препона и опа их није могла савладати. Најзад сви смо нодложни греховима — то нам је остављено још у Адамовом тестаменту. Али и греси треба да су такви, да их лако бар сами себи можемо опростити или да смо у стању лако их заборавити. Мати Лепосавина умало није пресвисла од туге и бриге, од страха и очајања кад је на крају приметила да се од грешке створио грех, који ће у црно завити цео дом њен. Било је већ доцкан кад је увидела несрећна мати како ће, ако све изиђе на видело и ако се обелодани, укаљати она част и образ породице, како ће жиг срама притиснути седу главу несрећне мајке. Срећа је што несрећа никад не долази потпуна, што кад замрачи душу, увек остави по један отвор, куда се води изласку и спасењу. Хтела не хтела, јер друга изласка није

било, нити је могло бити, мати мораде затворити своју кћер међу четири зида, ,док не прође несрећа. Изненада, а то је било потребно, разболи се Лепосава од запаљења плућа. Лекар је савесио лечио своју болесницу, а другарице су јој по који пут долазиле да јој време прекрате и да је мало разговоре и забаве. Мати —- само је једина мати у стању да за своје дете све учини — мати је тако вешто умела сачувати све, да заиста тајна оста тајна, оста непроказана. Шта више и сам послужитељ, који је у кући толико година, није ништа сумњао у болест младе госпођице. Најпосле приближио се треиутак, када је и та комедија морала једном да се сврши. Мати је са дивљом предапошћу и гушећи се у сузама сачекала тешки, судбоносни час, од кога је она стрепила и коме се непрестано надала. Онај, кога су и мати и кћи очекивали са страхом и трепетом дошао је; дошао је душманин куће који ће све изиграти, све посрамити. Пошто-пото он се мора уклонити: достојанство породице у неописаној је опасности. Нека само једна реч пређе преко домаћег прага на сокак, у свет — све је изгубљено. Овај невини божји створ, који је незван угледао сјај сунца и божјега дана може ову иначе до сад познату иородицу да рине у понор подсмеха и презирања, да све упропасти. Где је срце материно ? Где је овде материнска љубав ? Не, не. Овде није место за размишљање кад је опасност тако језива и грозна. Ко има кад да помишља о томе: да ли овај божји дар има права да удише ваздух и да гледа плаво иебо? Један тренутак страсти довео је до греха, један тренутак милосрђа може подронити темељ дому, који се држи једино тековином доброга гласа и имена из раније. Зло је што је он ту ; још је већи јад што он не може, не сме, што по материном веровању он не може, не треба да буде ту. Неогшсани, самртнички страх који је обузео матер Лепосавину није јој ни тренутка дао да иремишља о излазу из ове несреће : код ње се у мозак угнездила једна ужасна мисао од које се срж у костима леди. И куд се окренула, ма шта предузела та је мисао непрестаио гура, вуче, притискује. Није то ни јадни створ, ни грешно чељаде; није то ни подобије божије ни иевинашце, — не; то је авет, то је зли дух који прети да раскине све материне илузије о срећи. А кад осетише суђени час да прихвате и приме на своје руке божје знамење, мати Лепосавина, завитлана страхобпом и очајном мишљу, кидаца злослутим страхом, ко животиња, ко рањена звер у бесу кидисава невином јагњешцету да му украти зрак сјајнога дана и сунца, да му отме оно што му Бог и природа поклањају. —- Не, није то Бог иослао. И крвави иризори страшне трагедије једнога невиног живота, који је тек почео дисати уз рождествену песму заврши се чудним, тајанственим, гнусним погребом без суза, без свештеника, без Бога. Мрачна ноћ је скрила ужасиу тајну када је једно божје створење угледало, видело живота па одмах угасло и потонуло у таму вечитога заборава. Нестало је авети онога часа кад се и појавила; престрављена мати тек се онда смирила кад је се срушила носле свега на постељу своју. Нема ни плача детиња, ни осмеха, само из угла собе чује се дисање и грозничаво јецање болесниково. Још се Лепосава није добро ни опоравила од тешке болести, а мати њеиа паде у ужасан занос и грозницу... а носле непуна два месеца све покри прашина заборава. Али по кад и кад у тамној ноћи засија, блесне из таме по неки зрачак из чудне даљине : то су очи несрећнога невинашцета што се тако анђеоски смешкају на матер и стару мајку своју... гле, то је пуначко румено лишце његово -г- грчи се и стеже а очи исколачене ; то је лепа главица детиња што под грчевитим прстима што се стежу добија модру, црну боју... сене, блесне кроз тако то лепо, анђеоско лице, осмехне .се и нестане га у даљини. II. Полако се таложи ноћ над нрестоницом. И леже дан. У благом санку одмарају се уморне руке оних који дневног одмора немају. Не почивају они који и ноћу тешке мучне работе морају пословати 1 — само хлебом да се заране. Не почивају ни онм који сна немају.