Полицијски гласник

ВРбЛ 10

ПоЛИЦИЈСКИ гласник

У кући матере Лепосавине (веК неколико година како је Лепосава удата за једнога трговца у унутрашљостиј раденици чисте кућу. Раденици спокојно раде свој посао, разговарају се и задиркују. Од једном из дубине зачу се гласни узвик : — Ћеро! о Ђеро ! Јевреме ! Један се глас одазва. — Шта ћеш ? — Брже овамо ! — Који ти је ђаво? ј — Море, одите, хеј, брже ! Раденици потрчаше другу свом. Овај стоји запањен, наслоњен руком о зид, посматра их све чудноватим иогледом, а на устима као да му изумиру узвици грдње и жестоке псовке. — Шта је море, нтто се дереш толико? питају другови. Он показа руком и очима на ниже. \ — Ене ! — Шта ? — Дете! — Дете! ? узвикнуше сва четворица у глас... дете? а одкуд дете и где? Он поново показа руком. •— Заиста! — Их, их, људи да чудне бруке, да чудна иокора... ужасно ! — Човек је најгаднија животиња на свету ! Неко опет запита. — Је ли мртво ? — Мртво, кад себе! Већ се и раснало! Један од другова поче гадно да псује колико га грло доноси и да прети. — То треба одмах пријавити. Други опет очас се расприча како је пре неколико година слушао од старијега друга сличну причу о оваком једном догађају који се десио у једној господекој престоничкој породици и како су после тога сви момци добили жесток бакшиш само даље да се не рашчује и — и тако је, прича тај, ствар са свим легла. — Па шта ћемо сад да радимо? После журбе и саветовања несрећна Лепосавина мати изиђе из одаје своје. Тада је и овде, као и у' оној причи „ствар легла. (<

Престоница почива још у јутарњој магличастој полутами. Још није почело свитати, али тамо, на далекоме истоку поступно бива све блеђе и видније. Облаци се наталожили по ивицама мрачнога хоризонта, а горе у безграничном пространству трепери једва приметно ио.следња заостала звезда. При диу вароши, близо Дунава, у једној ниској и малој каваници засело је неколико прљавих сиромашних раденика и иијуцкајући врућу ракију из великих винских чаша, певају, управо деру се певајући некакву винску песму којој се не може смисао никако да разабере. Кроз сиви дим и врло слабу светлост једне прљаве лампе што чкиљи на средини сниске собе једва се могу видети сува, јадна, иснивена лица њихова. Веселе се и чекају дан да забели, када ће ићи кућама својим да спавају, јер су умории од посла — радили су целе ноћи. Престоница„се полако буди из ноћне таме и тишине; улице престоничке још нису оживеле, али се но љима изретка мичу поједини раии лосленици, а кад гране сунце све ће захватити бујица живота и метежа. По која птица зашушти крилима у мирном ваздуху а широки Дунав непрестано тајанствено шуморећи запљускује ситним таласима равне и широке обале своје... Исток све више румени а зрака сунчана прокрада се кроз беле облаке да поздрави дан и озари свет. Из даљине са градских бедема тврдога града чује се звонки звук војничке трубе. Та труба подиже и буди заснали живот... тај звонки трубни глас је једина иогребна песма невине жртве, коју су мутни таласи Дунава за увек у своја недра сахранили... Јена 1 888. М. П.

ЗЛОЧИН И ЕАЗНА *) РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈСЕВС^ОГА с руског Јефта Угричик 5 Пређоше преко авлије и попеше се на четврти снрат. Што су се више пењали, све је било мрачније. Било је скоро једанаест часова, и ма да у то време у Петрограду управо и нема праве ноћи, ипак је горе на степеницама .било веома мрачно. На крају стеиеница, сасвим горе, била су отворена мала чађава врата. Догорела свећица осветљавала је веома бедну собу, дугачку десет корачаји, која се с поља могла сва ирегледати. По соби је било све у нереду и разбацано, нарочито разни дечији дроњци. Иснред задњег угла био је обешен и разастрт некакав нродерани чаршав, иза којега је, по свој прилици, стојала постеља. У целој соби биле су свега две столице и један, мушемом превучен, отрцан диван, пред којим је стојао стари кухински сто од боровине, необојадисан и ничим незастрт. На крају стола жмиркало је у гвозденом светњаку догорело парче лојане свеће. Изгледало је, да је Мармеладов имао засебну собу, а не само какав угао, али да се кроз његову собу пролазило. Врата, кроз , која се улазило у остале просторије или, боље рећи, кавезе, на које се делио стаи Амалије Липевензен, била су отшкринута. Тамо се чула вика и дрека. Смејали се. Чинило се, као да су играли карата и пили чај. По који пут излетиле и чисто неслане речи. Раскољњиков је одмах познао Катарину Ивановну. Беше то ужасно мршава жена, танка. повисока и лепо скројена; имала је још лепу смеђу косу и, образе, одиста са црвеним пегама. Одала је горе доле по својој малој соби, притиснувши руке на груди, са сасушеним усницама и неједнако, испрекидано дишући. Очи су јој се сијале као у грозници, а ноглед јој беше оштар и непомичан. И болан је утисак чинило ово јектичаво и узбуђено лице при последњем светљењу догорела жишка, чији су слаби зраци трептили по њезину лицу, Раскољњшсову је она иагледала, као да јој је тридесет година, и одиста није била прилика Мармеладову... Она их није ни чула ни приметила; изгледало је, као да је била у неком заносу, па није ни слушала ни гледала. У соби је било загушљиво, али прозор није отворила; са стеиеница је-долазио смрад, али су врата према степеницама стојала ипак отворена; из унутрашњих одељења улазили су кроз отшкринута врата облаци дуванскога дима, она је кашљала, али врата није затворила.. Најмлађа девојчица, око шест година, спавала је на ноду, као седећи, згрчивши се и наслонивши главу на диван. Мушкарац, годину дана старији од ње, сав је у углу дрхтао и плакао. Мора бити, да су га баш тога часа избили. Старија девојчица, око девет година, висока и танка као шибљика, у старој и сасвим поцепаној кошуљи, и са огрнутим на гола плећа старим вуненим огртачићем, који јој је, но свој ирилици, шивен још нре две године, јер сада не допираше ,ни до колена, стајала је у куту поред малога брата, обгрливши његов врат својом дугом сувоњавом руком. Она га је, канда, утишавала, нешт.о му шапутала, на све могуће начине га уздржавала, да не би како год опет зајецао, а у исто време је са сграхом пратила матер својим великим, великим црним очима, које су изгледале још веће на њеном измршавелом и усплахиреном лицу. Мармеладов, и не улазећи у собу, клече на самим вратима, а Раскољњикова гурну напред. Видевши жеиа пред собом непознатог човека, застаде расејана пред њим, као чудећи се откуд он овде? Свакојако је држала, да је он пошао у друга одељења, јер се кроз њихову собу иролазило. Мислећи зар тако, и не погледав га више, пође да затвори спољна врата, и на једаред цикну, видевши свога мужа, како на прагу клечи.

*) У прошлом броју а у овом роману, могкрале су се, и поред најбоље пажње, ттампарске погрешке, од којих неке и смисао кваре. Тако на страни 69., други стубац, 36 род одозго стоји: твоју личиу одговорност, а треба : своју дичну итд. У истом ступцу 15 ред рдоадо, стоји : нлаветни, умеото: илагнет«. Па стр. 70, први стубац, 18 ред одоздо, с краја, стоји: што је имала, а треба: све што је имала. У иетом ступцу, 17 ред одоздо, стоји: део..., уместо: о&м..ст видео... Има још ситнијих ногрешака, али оне су махом у знацима за интерпункцију и појединим нисменима и не кваре много смиоао., па ће чнтатељи бити тако добри, да их сами иеправе.