Полицијски гласник
2
ВРОЈ (4 и 15 ПОЛИЦИЈСКИ МА.СНИК
3, Између сведока: Јаноке, Саиде, Момира и Неиада Чулића и Милаиа о томе, да је Милан Роси претио како неће на Богосављевом огњишту ватре заложити; и 4, Између сведока: Марјана, Максима, Јована и још неких и Милана, о томе, да Милан на Св. Николу од 10 до 12 сати није био у кући Степојевића, нити је отуда са њима, у колу, пошао Ненадовој кући. И сведоци и оптужени остали су при својим ранијим исказима. После овако довољно испитанога дела,, настала је иотреба да се вештачки утврди: „Је ли могуће да се од Подбрежја, од куће Неиада Прекића, па до Кленовца, до куће Тоналчића, оде и врати за два сата и 10 минути, било пешачки или на коњу, и да се, поред тога, има на расположењу још толико времена, колико је било потребно убијци Богосављевом, да ово убијство изврши?« Одређени су вештаци и они су на овако иостављено им питање одлучно одговорили: — Немогуће! — Ама зар ни пречицама, преко тресети у бари Клеповачкој, ако се иешачки иде? — Ни тако, рекоше вешгаци. — Ни на коњу, опет пречицама? — Ни тако. Г. Корић најпре обавештаваше вештаке да се добро размисле и ствар узму пажљиво у оцену. Друго је то, рече им, кад човек путује на тенане и обично, а друго кад жури што може брже. По томе они треба да цене је ли ово могуће. Вештаци осташе при своме. Вештаци су били добри људи. Нису г они своје мишлење давали намерно да бране Милана. Не. Оии су знали да је њихова оцена за Милана судбоносна, па га »нису хтели узети на душу.« Онда г. Корић науми да вештачко мишљење подвргне испиту. Он нареди да истога дана после иодне, он и вештаци, од куће Ненадове из Подбрежја, до куће Тополчића у г Кленовцу и обратно, јашу на коњима. Издадоше се нотребне наредбе да се спреме четири обична сељачка коњића и да спремни чекају пре 2 сата по подне, где и г. Којић са вештацима до тога времена стиже. Беше се слегло цело село да види полазак ове кавалкаде. Тачно у 2 сата, оиа се крете од Ненадове куће, и, час касом, час ходом, а негде и трком, најиречим путем који се коњима могло нутовати, одјезди у Кленовац. Свет остаде да чека. Беше диван дан. И ако Децембра месеца, сунце грејаше као у нролеће. Иутови беху сасушени. По пољима није било снега. Далеко на хоризонту, по висовима, он се само белио. У маси која је очекивала кавалкаду, било је разноврсних нагађања. Једни су тврдили да ће се за дна сата вратити, други. да неће. У први сутон новикаше : »Ето их. (< И доиста, кавкалада се појави. И коњи и јахачи беху у зноју окунани. Кад стигоше Ненадовој кући било је 3 сата и 52 минута. За 1 сат и 52 минута кавалкада је отишла'и вратила се а 10 минути у Кленовцу бавила се. Ствар је била решена. Вештаци потписаше протокл о томе. А после неколико дана Милан је оптужен суду за ово дело. И код суда упорно је тврдио да он није дело извршио, али ипак, по јаким основима иодозрења, суд га је осудио. Осудио га је доста благо — јер је био малолетан. * * * Једнога дана Фебруара месеца следеће године, сировођаше један служитељ преко Тодоровца за Београд Милана, Уирави београдског казненог завода. У Тодоровцу имали су заноћити па сутра дан нродужити пут за Београд. Служитељ је предао Милана у срески затвор, а он отишао да својег коња намири. Г. Корић сиђе у затворе и оде до Милана. — Шта би море? Занита га. — Ето шта би, 15 година одговори Милан.
113 — Па Бога ми добро, примети г. Корић. — Море јадно ти добро, одговори Милан. Али нема се куд. — Ама вере ти, Милане, рече му г. Корић, право ми кажи смд, јеси ли убио ти Богосава ? Што је било — било, ти си сад осуђен па био крив или прав, али ја бих волео да знам, да ли сам правилно мислио о томе догађају? — Чујеш, господине, одговори Милан осмехнуто, ама као да си био са мном те гледао. Јесам га ја убио, брате. Што да кријем? Крио сам крио — па не поможе. — А је ли знала Станица да ћеш то извршити? — Милан се насмеја па ће рећи: — ПГго ће ти то да зиаш? Није знала. — Е вала, знала је и она и Роса, примети г. Корић, али их ти сакри. А при тим речима Милан се уозбиљи и одговори: Да Бог да не изашао из казамата, ако је Роса знала. Верујеш ли сад?
ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВСЈ^ОГА с руског Јефта Угричи!. 9 (наставак) Раскољњиков је то викао и показивао руком право на њега. Овај је чуо и хтеде онет да се наљути, али се иредомисли и само га презирући погледа. За тим се лагано крену за једно десет корачаји, и опет стаде. — Лако ћемо се побринути, да му не иадне шака, рече полицајац размишљајући. Кад би могла само да каже, камо јо ваља одвести, али овако... Госпођице, ама госпођице! викаше он, нагнувши се поново над њу. На једанпут отвори оиа сасвим очи, погледа пажљиво, као да је нешто разумела, устаде с клупе, па пође опет тамо, од куда је и дошла. Пих!... Безобразници једни, како су се наврзли! рече, још једном одмахнувши руком. Ишла је брзо, али, као и пређе веома посрћући. Кицош иође за њом, само другом алејом, не спуштајући очију с ње. — Не бојте се, не ћу је ја њему дати ; рече одлучно бркоња, и упути се за њима. —• Ах, какав разврат у даиашње доба! понови он гласно, уздишући. У том тренутку као да нешто жацну Раскољњикова; у један мах, као да се сасвим преобрази. — Еј, ви, чујете! викну за бркоњом. Овај се обрну. — Баталите! Шта вас се, на послетку, тиче ? Оставите их! Нека се мало позабави, рече, указујући на кицоша. Шта вас се тиче? Полицајац ништа није разумео, и гледаше га, чудећи се. Раскољњиков се насмеја. — Е-е! рече полицајац, махну руком и оде за девојком и кицошем, мислећи свакојако или, да је Раскољњиков мало ударен, или можда и још што горе. »Однесе ми двадесет копејака, рече љутито Раскољњиков, кад је остао сам. — Сад треба и од њега гптогод да узме, н да лепо пусти девојку с њиме, па — ником ништа... Ма што сам ја опет узео ту помагати? Је ли то мој посао? Имам ли ја права да помажем? Нека једно друго живе иоједу, шта се мепе то тиче? И како сам смео да дам тих двадесет конејака. Зар су они моји? л И покрај тих чудноватих речи, њему је било веома тешко. Он седе на наиуштену клуиу. Мисли су му биле растројене . У овоме тренутку било му је тешко мислити у опште, па ма о чему то било. Хтео би сасвим да заборави и на себе и на све остало, па да се доцније пробуди и иочне живот изнова... — Сирота девојка! рече он, гледећи празно место на клупи... Кад се освести иоплакаће, па ће затим и мати дознати... Прво ће је тући, ишибати, болно и са презирањем, па, можда и одагнати... А ако је и не одагнају, ипак ће је нањушити Дарије Францовне и моје ће девојке бити час овде час онде... За тим долази болница (то се обично дешава онима, које живе код честитих матера а потајно греше), иа онда... онда опет болница... па вино... бурдељи... п опет болница...