Полицијски гласник

Г ' ■ ' а/ ЈјР0.1 14 и 15 ИОЛИЦИЈСКИ ГЛА.СНИК .

3, Између сведока: Јаноке, Саиде, Момира и Ненада Чулића и Милана о томе, да је Милан Роси претио како неће на Богосављевом огњишту ватре заложити; и 4, Између сведока: Марјана, Максима, Јована и још неких и Милана, о томе, да Милан на Св. Николу од 10 до 12 сати није био у кући Стенојевића, нити је отуда са њима у колу, ношао Ненадовој кући. И сведоци и оитужени остали су при својим ранијим исказима. После овако довољно испитанога дела, настала је потреба да се вештачки утврди: »Је ли могуће да се од Подбрежја, од куће Ненада Прекића, па до Кленовца, до куће Топалчића, оде и врати за два сата и 10 минути, било пешачки или на коњу, и да се, поред тога, има на расположењу још толико времена, колико је било потребно убијци Богосављевом, да ово убијство изврши?« Одређени су вештаци и они су на овако постављено им питање одлучно одговорили: — Немогуће! — Ама зар ни пречицама, преко тресети у бари Клеповачкој, ако се нешачки иде? — Ни тако, рекоше вештаци. — Ни на коњу, опет пречицама? — Ни тако. Г. Корић најпре обавештаваше вештаке да се добро размисле и ствар узму пажлшво у оцену. Друго је то, рече им, кад човек путује на тенане и обично, а друго кад жури што може брже. По томе они треба да цене је ли ово могуће. Вештаци осташе при своме. Вештаци су били добри људи. Нису они своје мишлење давали намерно да браие Милана. Не. Они су знали да је њихова оцена за Милана судбоносна, иа га »нису хтели узети на душу. 1< Онда г. Корић науми да вештачко мшнљење подвргне испиту. Он нареди да истога дана после иодне, он и вештаци, од куће Ненадове из Подбрежја, до куће Тополчића у Кленовцу и обратно,- јашу на коњима. Издадоше се потребне наредбе да се сиреме четири обична сељачка коњића и да спремни чекају пре 2 сата но подне, где и г. Којић са вештацима до тога кремена стиже. Беше се слегло цело село да види полазак ове кавалкаде. Тачно у 2 сата, она се крете од Ненадове куће, и, час касом, час ходом, а негде и трком, најпречим иутем који се коњима могло путовати, одјезди у Кленовац. Свет остаде да чека. Беше диван дан. И ако Децембра месеца, сунце грејаше као у пролеће. Путови беху сасушени. По нољима није било снега. Далеко на хоризонту, по висовима, он се само белио. У маси која је очекивала кавалкаду, било је разноврсних нагађања. Једни су тврдили да ће се за два сата вратити, други, да неће. У први сутон повикаше: »Ето их. С( И доиста, кавкалада се појави. И коњи и јахачи беху у зноју окупани. Кад стигоше Ненадовој кући било је 3 сата и 52 минута. За 1 сат и 52 минута кавалкада је отишла'и вратила се а 10 минути у Кленовцу бавила се. Ствар је била решена. Вештаци потписаше протокл о томе. А после неколико дана Милан је оптужен суду за ово дело. И код суда упорно је тврдио да он није дело извршио, али ипак, по јаким основима подозрења, суд га је осудио. ОсуДио га је доста благо — јер је био малолетан. * * ^ Једнога дана Фебруара месеца следеће године, снровођаше .један служитељ нреко Тодоровца за Београд Милана, Управи београдског казненог завода. У Тодоровцу имали су заноћити па сутра дан нродужити пут за Београд. Слулштељ је предао Милана у срески затвор, а он отишао да евојег коња намири. Г. Корић сиђе у затворе и оде до Милана. — Шта би море? Запита га. — Ето шта би, 15 година одговори Милан.

— Па Бога ми добро, примети г. Корић. — Море јадно ти добро, одговори Милан. Али нема се куд. — Ама вере ти, Милане, рече му г. Корић, право ми кажи сад, јеси ли: убио ти Богосава ? Н1то је било ■— било, ти си сад осуђен па био крив или прав, али ја бих волео да зиам, да ли сам правилно мислио о томе догађају? — Чујеш, господине, одговори Милан осмехнуто, ама као да си био са миом те гледао. Јесам га ја уби.о, брате. IПто да кријем? Крио сам крио — па не поможе. — А је ли знала Станица да ћеш то извршити? — Милан се насмеја па ће рећи: — ТПто ће ти то да знаш? Није знала. — Е вала, знала је и она и Роса, примети г. Корић, али их ти сакри. А при тим речима Милан се уозбиљи и одговори: Да Бог да не изашао из казамата, ако је Роса згтала. Верујеш ли сад?

310ЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА с руског Јефта Уг|шчи1| 9 (наставак) Раскољњиков је то викао и иоказивао руком право на њега. Овај је чуо и хтеде опет да се наљути, алн се иредомисли и само га презирући погледа. За тим се лагано крену за једно десет корачаји, и опет стаде. — Лако ћемо се побринути, да му не надне шака, рече иолицајац размишљајући. Кад би могла само да каже, камо је ваља одвести, али овако... Госпођице, ама госпођице! викагне он, нагнувши се ионово над њу. На једанпут отвори она сасвим очи, погледа пажљиво, као да је нешто разумела, устаде с клупе, па пође опет тамо, од куда је и дошла. Пих!... Безобразници једни, како су се наврзли! рече, још једном одмахнувши руком. Ишла је брзо, али, као и пређе веома посрћући. Кицош пође за њом, само другом алејом, не спуштајући очију с ње. — Не бојте се, не ћу је ја њему дати ; рече одлучно бркоња, и упути се за њима. — Ах, какав разврат у данашње доба! понови он гласно, уздишући. У том тренутку као да нешто жацну Раскол:>њикова; у један мах, као да се сасвим преобрази. — Еј, ви, чујете! викну за бркоњом. Овај се обрну. — Баталите! Шта вас се, на послетку, тиче ? Оставите их! Нека се мало позабави, рече, указујући на кицоша. Шта вас се тиче? Полицајац ништа није разумео, и гледаше га, чудећи се. Раскољњиков се насмеја. — Е-е! рече нолицајац, махну руком и оде за девојком и кицошем, мислећи свакојако или, да је Раскољњиков мало удареп, или можда и још што горе. »Однесе ми двадесет копејака, рече љутито Раскољњиков, кад је остао сам. — Сад треба и од њега гптогод да узме, и да лепо пусти девојку с њиме, па — ииком ништа... Ма што сам ја опет узео ту помагати? Је ли то мој иосао? Имам ли ја права да помажем? Нека једно друго живе иоједу, шта се мене то тиче? И како сам смео да дам тих двадесет копејака. Зар су они моји? а И покрај тих чудноватих речи, њему је било веома тешко. Он седе на напуштену клупу. Мисли су му биле растројене . У овоме тренутку било му је тешко мислити у оиште, па ма о чему то било. Хтео би сасвим да заборави и на себе и на све остало, па да се доцније пробуди и почне живот изнова... Сирота девојка! рече он, гледећи нразио место на клупи... Кад се освести поплакаће, па ће затим и мати дознати... Прво ће је тући, ишибати, болно и са презирањем, па, можда и одагнаги... А ако је и не одагнају, ипак ће је нањушити Дарије Францовне и моје ће девојке бити час овде час онде... За тим долази болница (то се обично дешава онима, које живе код честитих матера а потајно греше), на онда... онда опет болница... па вино... бурдељи... и опет болница...