Полицијски гласник

БРОЈ 14 и 15 ПОЛИЦИЛСКИ ГЛАОИШг 115

оцем. Тамо је увек била гомила светине, која је само викала, смејала се, свађала, гадно и промукло певала и врло се често тукла; око крчме су се свагда шуњала нека пијана и страшна лица... Сретајући се с њима, он се чврсто приљубљивао оцу и сав је дрхтао. Поред крчме ишао је сеоски пут, вечито прашљив, а прашина му је увек тако црна. Пут се вијугао све даље и даље и, тако на триста корачаји, савија на десно поред варошког гробља. На сред гробља стајала је каменита црква црква са зеленим кубетом, у коју је он двапут годишње одлазио с оцем и мајком на службу, кад се давао парасгос његовој баби, која је умрла већ одавно и коју он никад није ни видео. Тада су увек са собом носили пилав на белом тањиру, у убрусу. Пилав је био сладак од пиринџа и сувога грожђа, које је било утиснуто у пиринач унакрст. Он је волео ову цркву и старинске иконе њене, које већином беху без рамова, волео је и старога попу, који је непрестано тресао главом. Поред бабинога гроба, који беше иокривен каменом плочом, био је и мали гробић његовог млађег брата, који је умро од шест месеци, и којега он такође није сасвим познавао, нити га се могао сетити: али њему су казали, да је имао малога брата, и он се увек, кад год би дошао на гробље, побозкно и с иуно погатовања крстио над гробићем, сагибао се и целивао га... И, ето, сад му се уснило: иде с оцем путем ка гробљу и пролазе поред крчме; он стегао оца за руку и са страхом иогледа на крчму. Особита нека околносг привлачила је његову пажњу: изгледало је овога пута, као да је овде било неке забаве, гомила накићених девојака, жена, њихових мужева и кога ти ту још није било Сви су напити, сви певају песме, а пред крчминим вратницама стоје кола, али нека чудновата кола. Била су то једна од оних великих кола, у која се прежу велики, теретии коњи и којима се превозе роба и бурад. Увек је волео да гледа те велике теретне коње, са дугом гривом и дебелим ногама, како иду мирно одмереним кораком и вуку за собом читаво брдо, не напрежући Се ни у колико, као да им је лакше с теретом него без њега. Али сада, неким чудом, у овако велика кола било је упрегнуто мало, мршаво сељачко кљусе, једно од оних, која се, — виђао је он то често, — намуче по који пут с каквим високим товаром дрва или сена, нарочито кад се кола Завале у блато или у туђ колосек. Нри чему их мужици бију бичевима тако немилосрдпо, ах, тако немилосрдно, по кадшто чак и по њушци и по очима, и њему је увек било тако жао да на то гледа, тако жао, да би се готово заилакао, а мамица га је тада увек одводила с прозора. А гле, сад, на једанпут, настаде читава галама: из крчме излазе вичући, певајући, с балалајкама, трешгени пијани, све сами крупни мужици у црвеним и плавим кошушама, а само заогрнути. — Попните се, сви се попните! виче један од њих, још млад, с дебелим вратом и меснатим црвеним лицем. — Све ћу вас повести, седајте? А у исти мах се разлеже смех и клицање: — Ама, зар та мрцина да нас повезе! — Јеси ли ти, Миколка, при себи, шта ли си, кад си такву кобасицу упрегао у толика грдна кола. — А риђугаи биће сигурно већ двадесет година, браћо! — Само ви седајте, све ћу вас новести ! опет виче Миколка, ускочивши први у кола, дохвати уздице и усирави се сасвим на предњем делу. — Дорат је отигаао мало нре са Матвејем, виче он с кола, а ова ми кобилица, браћо, само срце раздире: чисто бих је, чини ми се, и убио, само једе за бадава. Седајте, кад вам кажем! Пустићу је у скок!... Скоком ће иоћи! И он дохвати за бич, спрема.јући се с насладом, да гаиба живинче. Па седајте! смеју се у гомили. ■— Зар не чујете: у трк ће поћи! — Она, ваљда, већ десет година није трком потрчала. — Потрчаће! — Не жалите, браћо, нека сваки узме по бич, па будите готови! — Дакле тако!... Ожези је! Стадогае се сви пењати у Миколкина кола смејући се и подсмевајући се. Попело се њих.шесторо, а могло их је још стати. Узеше са собом једну жену, дебелу и црвену. На њој је био струк од црвене бугарске тканине, на глави накит од стаклена бисера, на ногама кожне ципеле, — ломи орахе и смешка се. У иаоколо се гомила такође смејала, а како и да се

не смеје: оваква бедна кобилица, да повезе такав терет у скок! Два момка у колима дохватише одмах по бич, да помогну^Миколки. Разлеже се: „а сад! 1< , бедно се живинче упе из све снаге, али не само што није могло у скок, него једва би се могло и кораком номаћи; само што миче "ногама, стење и иада под ударцима трију камџија, што сипају по њему као град. Смех у колима и у гомили расте све вигае, али се Миколка љути и у беснилу гаиба учестаним ударцима кобилицу, као да одиста мисли, е ће она потрчати скоком. (Наставиће се).

СЛИКЕ ИЗ ПРИТВОРЕНИЧКОГ ЖИВОТА 1. Једиа ио^ У „шатроиџи"') — Затвори га за ноћас у »шатронџу« рече једне ноћи главни апсанџија управе гр. Београда — Чича Дојчип споме помоћнику, када ме изненада ухватигае у каФани код Р и одведотие к њему. —■ Разумем... Напред.... неколико корачаји хода... шкрипа браве, једаи ударац у леђа и ја се обретох у једном нолутамном, засвођеном, ниском и доста великом правоугаоном простору. Страх, који осећах због овог изненадног затварања, онај ударац у леђа, и некакав ужасно загушљив и гадап задах, који владаше у том нростору, —■ толико утицагае на мене, да не могох крочити ни један корак, већ остадох као запањен до врата и немо посматрах бледа и мргаава лица, која лежаху овде онде, и која, у оној полутами, изгледаху као аветиње. Хиљаду разних мисли падоше ми на намет посматрајући их тако, док најзад, не знам од куд, ночех уображавати да сам у некој костурници. Језа ме спопаде при том уображењу и, готово несвесно почех дрхтати.

Ко зна докле би тако остао да ме пеко безобзириа церекање не трже из заноса? Пренух се ; протрљах добро очн и пажљиво носматрах лица, која се још церекаху... — Шта си се смрз'о? — Их, ал се овај уплашио ? — К'о да никад није био у „шатронџи ? с< — Напљуган је 2 ). — Море каки »напљугаи? <с прави се. — Чини ми се да је »шатрав 11 и то »готивно.® — И мени. — Да ли пгго цања? к3 ). — Пст, можда „раскужњава?" 4 ). — Не раскужњава. — Овај говор, и ако за мене беше доста неразумљив, ипак ме мало охрабри. јер увидех, да сам међу живим створењима. У »вељој радости« приђох једноме лицу, које мирно савијаше цигару и равнодушно посматраше шта се око њега ради и, не знам због чега, рекох му: — Ја никад нисам овде био. Надах се, да ће ове речи тронути непознатог, те ће ме, ако ме не нонуди цигаром, позвати, бар, да седнем поред њега; али у место свега тога, он ме добро и чисто презриво погледа, и продужи савијање цигаре. Овакова предусретљивост и ново церекање, које поводом ње настаде, збуни ме са свим, и већ не зпадох шта да радим. Срећом мојом, одмах после неколико тренутака, отворише се опет врата на „шатронџи" и у њу угурагае јога три лица. Готово сви из »шатронџе« обратише сада на њих своју пажњу, а ја се користих том приликом и повукох се у један кут, близу пећи. Нови гости судећи по добродошлици којом су дочекани, не беху непознати становцима »шатронџе.« Изјавама радости и жалости не беше краја. Једии се радоваху новим гостима само с тога, што у њима добијаху другове с којима ће брже

1 ) „Шатронџом" коцкари називају највећу апсану Управе града Београда у коју могу да стану 80—100 нрнтвореиика, и у коју се махом они затварају. Полицајци ову апсану зову „Главњача". 2 ) Пијан је. 3 ) Да .ш тпто има, што би му се могло украсти, 4 ) Разуме.