Полицијски гласник

110

НОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 14 и 15

— Има Бога ми, па још одозго десет минути, одговори Ђука. — Е, онда хајдемо, рекоше они, и почеше устајати са трпезе. Али се из авлије зачу жагор и свирала. Маса играча. у колу, уђе у оџаклију. У колу је био и Милан, сав ознојен од играња. Тодоровчани и остали гости ухватише се поново у коло, те весељу не беше ни краја ни конца... Пред зору допаде гласник из Кленовца и донесе вест да је Богосав погинуо. Смеј и песма на мах се претвори у плач и запевку. Роса је запевала на једну а Станица на другу страну. Станимир се грувао у груди и хукао. — Ама како погинуо? питао је он гласника; ко га је убио, кад, како, зашто? — Ја ти ништа не знам, одговори гласник. Мени кмет рече да дођем капетану и да му дадем писмо о томе. И ја сам то учинио, па се онда присетих, рекох: кад сам дошао довде, ајде да јавим и Станимиру, и дођем овде. — Па онда можда он није погинуо? Можда је још жив? говорио је Станимир сам за себе. — Ба, одговори гласник, не би Марија запевала. А после, и од људи, онди, чуо сам да није жив. -—• Јао несреће моје, јаукну Станимир. Где Ку и како ћу сад, удан ти сам! Ко га уби, Бог га убио, кад није никоме ни у чаши воде натрунио? — Па јеси ли дао писмо капетану? запита затим гласника. — Дао сам. Он одмах зовну пандура и нареди му да писмо, оно које сам ја донео, даде ћати, те да овај, заједно са доктором, с места иде у Кленовац, одговори гласник. До сад мислим да су отишли. — Онда прежи, викну Станимир сам себи. Затим отрча, у ар и узе спремати коње. По глави ројиле су му се разне мисли о ономе што је мало час чуо. Никако није веровао да је Богосав погинуо. Можда је само рањен, мислио је он. Нада често вара кад јој се подамо. — Ако је рањен, говорио је Станимир сам собом, онда ћу лако. Видаћу га. Однећу га у Београд. Тамо имаде добрих доктора. Даћу им пола имања, и оии ће га извидаги. Али ако је погинуо? При тој помисли срце му се узе ледити , а по лицу избише грашке хладнога зноја. Он је, скоро бесвесно спремао коње. У том спремању беше опазио да је длака на његовом леваку доратчићу уленљена од зноја, док дешњак беше сјајне длаке и отимарен. Он то само опази, али немађаше кад да размишља зашто је то тако. Вест која му дође из Кленовца занела га је свега. Онај гласник из Кленовца дође да му помогне. И он опази разлику код коња. — Ето, помислио је он у себи, шта чини туђа рука. Једнога отимарио а другога није, већ отишао да ајначи. Али кад додирну коња по сапима, и опази под руком влагу, он сумњиво заврте главом. — Видиш, молим те, рече сам за себе. Мора бити да га је момчадија иоћас јахала. Могли су тако коња упропастити !... Спремише коње и кола, изнеше из куће јастуке и шаренице те наместшпе седељке, па гласник оде ка своме коњу да га опреми а Станимир у кућу да се са пријатељем опрости и Росу собом узме. Ненад беше истински потрешен догађајем, Он жаљаше Богосава као да му је рођени син. А Станица? Од њенога запевања, није се могао други чути. Кад Станимир позва Росу да на кола седа, Станица кроз плач рече : — Немој, пријатељу, да је водиш. Што ће њој то да и она види. Нека је у нас, а и онако ће се нама вратити. — Ја морам ићи, јаукаше Роса. Морам ићи да га бар последњи пут видим. А Станимир, расрђен оним што је Станица изговорила, окрену се овој, и срдито нримети: — Зар и то може бити, да се друг са другом не опрости?

Оће ли она опет доћи к вама или иеће, то је друга ствар. То ћемо већ уредити. Али ићи мора... И пошто је то одобравао и Ненад а и Роса хтела, Станимир седе са Росом на кочије, иосле онроштаја с пријатељима, и оде у Кленовац, где смо га, као што је напред речено, и видели кад је у Кленовац дошао. III. Кад је г. Корић стигао у Тодоровац, у своју канцеларију, он разастре по своме столу записке о убијству Богосављеву, оловно зрно из њега извађено и сукију, па посматраше све то, дубоко размишљајући о свему. Правио је из иознатих Факата закључке. Поставл:>ао је сам себи питања: да ли су закључци до којих је долазио, правилни или нису, и на та питања одговарао. Трудио се да клупче овога догађаја ухвати за крај, да би га могао размотати. Пре свега он је био са тим на чисто, да је Богосав убијен из мржње и освете. Иначе, убијца би му одузео новац и сахат, а ово је све код њега нађено. Но, ко га је мрзио и ко је имао зашта да му се свети ? — на то питање било је тешко одговорити. Да убијца није из Кленовца, било је довољно сигурно. Није се могло не водити рачуна о томе, да погинули Богосав, није ни с ким био у свађи и омрази, и да су га сви уважавали и волели, као што је то од свију кленовчана потврђивано. По томе, дакле, г. Корић закључи, да је убијца са стране, и иађе да је такав закључак правилан. Нађе, даље, да је на Богосава пуцано из неиосредне близине. Ту поставку утврђивала је околност: што је на налисаду нађена гар, која је одавала барутни мирис. Још г. Корић закључи, да је оружје, из кога је пуцано, врло слабе пробојне снаге. Кад је оно олово. продирући кроз мекане делове, једва нробило половину срца, па се ту задржало и ту нађено ; и, кад је из близине иуцано на погинулога, онда је то оружје, дакако, врло слабо. Он мишљаше да то понајпре може бити мали аиштољ са нојим се обично деца служе. А о времену у којем је Богосав погинуо, не беше већ ни сумње. Кад је несумњиво утврђено да је Богосављев сат радио и на дан Св. Николе, онда значи да је он стао онога моменга, кад је Богосав обрањен пао на земљу а сат се потресао. И, како је на сату показивано време од 11 сати и 5 минути, значи : да је Богосав у толико сати и минути и погинуо. Г. Корић узе оловно зрно и посматраше га са сваке стране. — Оно, доиста, личи на она олова, која се употребљавају у рибарским алатима , мислио је г. Корић. Ово би се могло узети као вероватио у толико пре, што на олову стоји рупа из које вире кудељна влакна, рупа, кроз коју је, за цело, било провучено уже рибарског алата. Затим разгледаше сукију а нарочито оне завежљаје на њој. Стојао је замишљен неко време, а онда зазвони. Служитељ се појави на вратима. — Иди и позови чича Митра дућанџију. Кажи му да га ја зовем и да одмах дође, заповеди г. Корић. Служитељ оде. — Лепа мисао, говораше сам себи г. Корић. Не само да може бити, већ је и врло вероватно. Видећемо... После некога времена дође Митар дућанција. — Чича Митре, рече му г. Корић, прегледај пажљиво ову сукију. Би ли могао познати од чега је она? Митар узе замотуљак сукије, растресе је, прегледа је и заустави се на завежљајима њеним. Узе иглу са стола и оЛабави завежљаје, па ће онда рећи: — Ово је, господине, од рибарске пређе. Познаје се по овим завежљајима. Кад се пређа плете само се онда овако завезује, иначе не. Митар то говораше са сигурношћу, као човек који се у томе добро разуме. А онда, маши се руком, те узе са стола и оловно зрно, па пошто и њега прегледа, продужи : —- Са свим од пређе. Ево и ово је олово опет од пређе. —- Ама да ли ти поуздано знаш то ? Запита г. Корић. — Па наравно, одговори Митар. Ево погледајте, можете и сами видети. На олову стоји рупа, кроз коју је канап био провучен. Ево још и канапа у рупи. То знам и познајем добро,