Полицијски гласник

140

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 18

Нресуду извршити одмах, § 15. и 16. полициске уредбе. Од суда општине пожешке, .29. марта 1899. год. у Пожези. Писар. Председ. суда. Кметови. Када је приступљено извршењу пресуде, онда је Бенцион Маркус изјавио : Ја новаца иемам да ову казну платим, а жалићу се иротиву ове пресуде. Бенцион Маркус. Оверава Кмет. Решење: Како оптужеии Бенцион изјављује, да ову новчану казну нема да плати, и како је он овде привремено дошао, а стално не живи, да би суд могао његово имовно стање и могућност за наплату казне ценити, то суд општине пожешке са погледом на § 316. крив. закона Решава: Да се Бенциону новчана казна замеии са шест даиа затвора, рачунајући сваки дан по пет динара. Ово решење извршити одмах. Од суда општине пожешке, 29. марта 1899. год. у Пожези. Писар. Председ. суда. Кметови.

310ЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА с руског Јефта Угричић 11 Због њене особености. Али чекај да ти нешто кажем. Ја бих ту нроклету бабускеру убио и похарао, и уверавам те, без икакве гриже савести, ватрено додаде ђак. Официр се опет стаде ( кикотати, а Раскољњиков уздрхта. Како је то било чудновато. — Допусти, да те нешто сасвим озбиљно запитам, узрујано рече ђак. — Ја сам се мало час, истина, нашалио, али погледај : с једне стране глупа, безразложна, ништавна, пакосна, болесна бабускера, која није ником потребна, још на против, сваком уди, која ни мало не зна, зашто живи, и која ће сутра, прекосутра, и онако сама од себе умрети. Разумеш ли ? Разумеш ли ? Па добро, разумем, одговори официр, посматрајући нажљиво узбуђеног друга. Чуј даље. С друге стране, младе, свеже снаге, које забадава иропадају без потпоре, и то хиљадама њих, и на све стране! Стотинама хиљадама добрих дела и творевина, која би се могла починити бабиним иовцима, обећаиима манастиру / Стотинама, хиљада, може бити, божјих створова изведених на прави иут; десетине породица сиасених од немања, невоље, од иропасти, од разврата, од венеричних болница, — и то све само њеним новцима. Уби је и узми јој новац, да би се помоћу њих посветио служби свему човечанству и општем добру: како ти мислиш, зар се не би могло загладити једно сићушно злочинство толиким хиљадама добрих дела? За један живот хиљаду живота. спасених од трулежи и распадања. Једну би смрт заменило сто живота, — та то је бар чист рачун? Та шта, у осталом, и значи на општим теразијама живот те јектичаве, глуие и пакосне бабускере? — Пе више од живота једне ваши, бубашвабе ; па и толико не вреди, због тога, што је баба штетна. Она подгриза туђ живот: пре неки дан је из пакости тако ујела Лизавету за прст, да јој га у мало не одсекоше! — У самој ствари, она не вреди да живи, примети официр, — али, то све лежи у природи. — Ах, пријатељу, природа се може поправити и удесити, како треба, а иначе би се морало утонути у предрасуде. Без тога не би било ни једног великог човека. Говори се: „дужност, савест,® — а нећу ништа да кажем против дужности и савести, — али ето, како их ми разумемо ? Стани, хоћу да ти задам још једно питање. Чуј! — Не, стани ти! ја ћу теби поставити питање. Слушај! — Дакле.! Ето ти сад говориш и доказујеш, а кажи ти мени: би ли ти сам убио бабу, или не би?

— Рануме се, не бих! Ја сам говорио о ономе, што је право... Није баш реч о томе, да ја... — Али, но мом мишљењу, кад ти сам не би могао да се решиш, онда ту нема никакве праведности! Да одиграмо још једну партију! Раскољњиков је био ужасно узбуђен. У самој ствари, то су били само Најобичнији и најчешћи младићски разговори и мисли, које је он већ толико пута слушао, само у другом облику и о другој теми. Али откуд баш сад да му се деси, да чује нарочито овакав разговор и овакве мисли, кад у његовој сопственој глави тек што су се родиле... исте такве мисли ? И зашто баш сад, кад му се у повратку од бабе и залегла та мисао у глави, да наиђе на разговор о истој баби?... Увек му је овај случај остао загонетан и чудноват. Овај ништавни, каФански разговор утицао је на њега необично нри даљем развијању ствари: као да је ту одиста било неко предопредељење. опомена...

Вративши се кући, он се прући по дивану и читав сахат прележао је тако, не мичући се. Међу тим се смрче; свеће није имао, а ни на памет му није падало, да је запали. Никада се није могао сетити: да ли је он ма о чему мислио за то време ? Најзад осети ои поново пређашњу грозницу, подиђе га зима, и са насладом се сети, да се на диван може лећи. У брзо чврст као олово тежак сан навали на њега, као да га придавио. Спавао је иеобично дуго и без снова. Настасија, ушавши сутра дан у десет часова изјутра, једва га је пробудила. Донела му чаја и хлеба. Чај је био онет исплакан и оиет у њеном властитом чајнику. — Ах, оиет спава! узвикну она зловољно, — и све једнако спава! Он се диже са усиљавањем. Глава га -је болела; устаде на ноге, окрете се по својој собици и опет паде на диван. — Опет ће да спава! викала је Настасија — да ниси болестан, шта ли ? Он ништа не одговори. — Хоћеш ли чаја? — Доцније, — ироговори ои силом, склапајући опет очи, и окрећући се зиду. Настасија постоја мало код њега. — И можда је зацело болестан, рече она, окрете се и изиђе. У два сахата она опет у^е, са чорбом. Он је лежао као и мало пре. Чај је стојао недирнут. Настасија се на то нађе увређена и стаде га љутито дрмати. — За што чмаваш једнако ! викала је она, гледајући га са одвратношћу. Он се нридиже и седе, али јој ништа не рече, само је гледао у земљу. — Јеси ли болестан или ниси ? запита Настасија, али онет не доби одговора. •— Ти би требао, да изађеш мало иа улицу, рече оНа после малог ћутања; треба да данеш мало чиста ваздуха. Хоћеш ли јести ово или нећеш? — Доцније, слабо ироговори он, — иди! и ману руком. Она, постоја још мало, погледа га са сажаљењем и изиђе. После неколико минута подиже очи, па је дуго гледао на чај и иа чорбу. Затим узе хлеб, дохвати кашику и стаде јести. Јео је мало, без апетита, три-четири кашике, па и то као без волЈв. Глава га је мање болела. Поручавши мало, он се опет пружи по дивану, али заспати већ није могао, него је лежао не мичући се, потрбушке, притиснувши лице у јастук. Њему се све нешто привиђало, а привиђења су била тако чудновата: иајчешће му се представљало, као да је негде у Афрнци, у Мисиру, као на некој оази. Караван се одмара, мирно леже камиле ; у наоколо иа целоме видокругу расту палме; сви ручају. А он све једнако пије воду из иотока, који баш ту, са стране, тече и жубори. И тако је хладовина, и некаква чудесна, чудновато плава вода, студена, јури преко разнобојна шљунка и преко златно-сјајна песка... Иа једанпут сасвим јасно чује, да избија сахат. Он уздрхта, пробуди се, иодиже главу, иогледа на прозор, разазна време и на једанпут скочи, потпуно се расанивши, као да га је неко одгурпуо с дивана. На прстима приђе вратима, одшкрину их лагано и стаде прислушкивати низа степенице. Срце му је силно ударало. Али је на степеницама било све тихо, као да су сви поспали... Изгледало му је страшно и чудновато, да је могао да проспава у таквој заборавности °Д јучерашњег дана а ништа још није урадио, ништа није при-