Полицијски гласник

194.

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 25

шта може изгледати злочину намењено; можемо појаве те анализовати, бројати и. оцењивати, смемо нх норедити ме^усобно и тражити им узрока и разлога; допуштено је бележити све цјто нам се у погледу тела учинн чудно и уз то иКи за пси ■ холопшом паралелом, тражити мотиве, распоређивати у групе и онда изналазити везу — али све то као претходан рад, као камен по камен за зграду, коју ће тек они што за нама дођу извести, ако се буде дотле нринело довољно градива. Кримииалистика, као друга Криминал. Антроиологије, има веК поуздапијих облика, и ако јој обрађивања није ни мало мање потребно него Крим. Антропологији. Она се, на првом месгу, занима одношајем у коме су криминалисти, иследниди, државни тужиоци, судије и нолициски службеницп према оитуженима, сведоцима, вештацима и поротницима, одношајем овим, разуме се, у иравцу психолошком. Ту су предмет студиј з разлике у схватању снедока, вештака и поротника, узроци лажних опажања, напред склопљено мн.ење и обмапе чулне, као п разне врсте свесног и болесног лагања. Може се узети као несумњиво, да је Криминалиотика иостала једна засебна дисциплина п себи већ стекла место међу наукама. Само је још у пнтању област у којој ће и дал,е да ради, о позитивним основама које јој се постављају, о школи у којој би се учила и где би се разрађивала. Криминалистика је природњачки елеменат у Казненоме Праву. Оно, што она зна, испита и на^е, што она учи и даје, стоји на егзактном земљишту опита. Предмети Казнепога Права, као ствари, у најширем смислу објекти су њепог испитивања и делања, п они неминовно хоће да се проучавају методом природних наука, која тражи бесирекидно прибирање, истраживање, иоређење, огледе и приказивања. II баш ово последње особина је њеног учења, које не треба да је тек у предавању, него у демонстровању. Све егзактне науке добиле су полета истом од онда, кад су се са стола, за којим су студоване, преселиле у лабораторију. Сазнање, које је иначе уму тако блиско, да се саме ствари пе могу изучавати из књпга него оцитом, то сазнање било је .једини узрок огромном напретку свих егзактних дисциилина. (НаставиКе ое).

ДУНГ&ВНЕ 000БИНЕ У ЗЛОЧИНАЦА По Бг. На^е1оск ЕШз-у и др. ЧИТАНО У „ПГАВНИЧКОМ ДРУШТВУ" НА ВЕЛИКОЈ ШКОЛИ (НАСТАВАК) После интелигенције, да поменемо и сујету код криваца. I!. Сујета. Сујета, кој.а карактерише злочинца, има свој корен у елементима интелигеиције и осећаја. Ово је једпа особинаЈ која је у многоме заједничка с уметношћу и литературом, ма да злочинац исте, као што Ломброзо нримећује, у овоме далеко премаша. Сеогд Воггоо, духовити иознавалац људи, примећује следеће о сујети злочинаца у погледу на њино одело : »Ниједна врста људи у целоме свету није тако сујетиа, не тежи тако јако за тим, да добро изгледа и да привуче пажњу других н^, "се као разбојници. У своје време тако чувени Вћеррагс! носаше одело од ђеновског сомота и, када је јавно излазио, мач са сребрним балчаком. \Уаис1 и Наулуагс1, чувени енглески разбојници, нознати су били као најбоље одевени у Лондону. Многи талијански бандити ношаху диван накит. Па и Циганин је примамљив на лепо одело. Сама капа Харам Паше, вође једне канибалске циганске дружине, која је крајем прошлога столећа походила Угарску, — била је украшбна са златом и драгим камењем у вредности 4000 Форината.« И наши разбојници такође много полажу на одело. Ево како у том погледу вели за њих г. Миленковић : »Разбојници се лепо носе. Како се наш народ одева, за њих се може казатп да имају богато одело«...*) То важи, изгледа, и за кесароше и варалице. Један од београдских варалица чим је преварио некога господина и дигао му 40 динара, прво му је било да за њих набави нове хаљине. **) Видите, о ви лакомисленици, како сујета и злочин иду руку под руку.

Још важнија, а можда и још внше распрострта је сујетпа охолост злочинаца на своје способности и дела. »Обични смртни <( , вели ТУгЛос^, »грозе се од тога, да буду непоштени ; међу злочинцима је иоштење једино чега се стиде. „Еасагре", разбојник бити, највећа је слава." То важи скоро без изузетка за све убице и лопове. Ко је извршио нарочито тешко злочинство, важи међу својим друговима као јунак -и с презрењем гледа на остале; а ко је због каквог незнатиог дела доиао затвора, радо се представл.>а другима као извршилац ма каквог великог преетупа. Неки млад Рус од 19 година побио је једном целуједну иородицу, па кад је чуо да цео Петроград о њему говори, рекао је: »е сад ће моји школски другови видети, како је то лудо било кад су тврдили, да се о мени неће иикада говорити.« Иста малодушна ж,еља, да сс побуди интересовање и симпатија, такође је оно, што тако често тера млад свет, људе и жене, да изврше самоубиство остептативним, чудноватим начином. И околност, што злочинци тако ревносно воде дневник, даје се објаснити овом жељом, да произведу хуку буку, а носле тога и из потрсбе дописивања. Маркиза Бренвилијерова бележила је своје пороке и злрчине с највећом тачношћу; њене су забелешке нађене и употребљене пред судом као доказно средетво. Мателуп^ћ! изгледа да је водио сличан дневник, који је, свакојако, пао у непоуздане руке. Јоћп ЛУИкев ВооШ, млад глумац елабога ума, који је убио нредседника 1ЈЈпсо1п-а, имао је поред театралног патриотизма и многе црте инстинктивног злочинца, нарочнто болешљива сујета, која му и по свршетку дела проузроковаше највећи јад. У своме дневнику писаше: „Извео сам једно дрско дело. Новине лажу. Брзим кораком иђах кроз гомилу, коју сачињаваху хиљаде његових пријатеља; здржавали су ме, ја нродирах даље на,иред. уз њега се налазаше један пуковник. Повичем: в 81с ветрег" п опалим. При трчању сломих ногу. Избегао сам све потере. За, тим сам исте ноћп прејахао на коњу јо.ш 60 енглеских миља, а при сваком скоку сломл>енс кости моје поге раздираху ми месо." Па дал>е пише: »Пошто су ме као иеко псето јурили кроз шуме и мочаре, морадох се на нослетку вратити, ;је[) се све беше против мене заверило, мрзнећи се од зиме, сав искисао и скоро мртав од глади; сад сам онде иа ивици очајања. А зашто? Зато што сам учинио оно , што је Брута и Тела овековечило." И на послетку: „Ја сам Взгубљен, Кајинова крв лел1и на мени, па ипак кад би евет знао како изгледа у моме срцу, ово једно дело начинило би ме великим, 1 ' Код г. Д-ра М. Р. ВесниК а налазимо један иример овакве еујете, који ћемо овде навести: »Једна особита врста сујете огледа с,е у књизи Живка Цукића: Чудновати догађаји једнога Србина и т. д. (Београд 1882.), где ћете на свакој страни иаићи на узношење самога себе и представљања читаоцима, као да је писац највећи патриота и у исто доба мученик. Он долази код једног бившег кнеза српског да проси милостињу, па одмах за тим прича како га је кнез позвао да и он ирисуствује прошевини његове кћери и како га је другом једном приликом кнегиња пољубила у чело. Бечка га полиција хвата као варалицу. Доведен дел^урноме чиновнику, човеку озбилшом и старом, ои вам прича како га овај одмах нуди да седне, пружа му цигаре и т. д. То иого чине наспрам њега аустријеки министри и сриски намесници. При иретресима, за које се он спрема и кицоши као да ће у сватове, њега председник »моли с( као оптуженпка да каже ко је и шта је, и т. д.*) Злочинце често наведе њихова прекомерна еујета, да пре дела говоре о својим злочиначким памерама, те тиме олакшавају откриће. Неки злочинац, који је убио три лица. говораше пре 110 што је своје дело извршио: »Радо бих учинио нешто велико. О, ја ћу шго урадити да се о меии говори. И ЛУаЈпелуп^М-а опиеујукао човека вр.чо сујетна. Радовао је се што су му у затвору указивали поштовање, па је одатле закључио, да ее с њиме ноступа као с џентлменом. Нека преступница потнисала је се па писму својој саучесници: »твоја Лукреција Борџија". Сујета злочинаца често се исиољава у уметничкој нли драматској представи, коју дају о своме злочпнству. У једном чудноватом случају ове врсте, кога помиње Ломброзо,

*) Тасин Дневник, св. V. стр. 107. **) Деца, Робијаши, стр.'5 8.

*) Д-р Мил. Р. Веснић, Крив. одговорност у светлости данашње науке, стр. У6.