Полицијски гласник

Е?ОЈ 49

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

381

куће по целу ноћ. Његова послуга није многобројна. Она спава доста далеко од министрових одаја, и како се састоји у главном из Неаполитанаца, ласно их је огшти. Ја имам кључеве, као што вам је познато, којим отварам сваку собу или кабинет у Паризу. За три прошла месеца није прошла ни једна једина ноћ а да је већим делом нисам провео у кући министра вршећи преметдчину. Моја је част у питању, и, да кажем тајну, награда је огромна. Тако ја нисам напустио тражење док се нисам потпуно уверио да ми је лопов доиста дорастао. Чини ми се, да сам испитао сваки угао и сваки део зграде у којој би се писмо могло налазити«. »Али зар није могућно", приметих, »да писмо. ма да у власти министра, буде сакривено где изван његове куће?« »То је скоро немогућно с( , рече Дппен, »особититок ствари који је сад на двору, а нарочито интриге у којима се зна да Д— игра прву улогу, захтеваЈу да се докуменат може одмах употребити, и чине да је тај услов исто тако главни као и само притежање тога документа". „Могућност да се сместа изнесе® рекох. »То јест да се може одмах уништити« додаде Дипен. »Тако је", приметих ја »писмо је очевидно у стану. Пошто је ван сваке сумње да не можемо мислити да га министар носи собом". »Сасвим тако«, вели преФект. »Он је био двапут ухваћен, као бајаги од лопова, и строго претресен под мојим личним надзором. „Могли сте уштедети себи тај труд (< рече Дипен. »Д—, дрншм, није луд, и по томе могао је предвидети тај претрес као нешто неизбежно". „Он није сасвим луд а , вели преФбкт »али је песник, а то је држим врло близу бити луд <( . »Доиста <( , рече Дипен, пошто је дуго и замишљено новукао на својој лули, »али и сам сам био крив за извесне рђаве стихове". »Изложите детаље", замолих га „појединости вашег тражења <( . „Нашто то, доста је то, да смо имали времена и да смо натенани тражили свуда. Ја имам много личног искуства у тим стварима. Претресао сам целу кућу, собу по собу; посветив ноћи целе једне недеље свакој. Испитали смо, првр, намештај сваке собе. Отворили смо сваку Фијоку, и надам се да вам је познато да за једног извежбаног полицијског агента не постоје тајне Фијоке. Тај би био права луда који би допустио да му каква тајна Фијока измакне из очију при сличном претресу. Ствар је тако проста. Мора се водити рачуна о сваком делу простора једне собе. Зато ми имамо тачне лењире. Ни десети део једног милиметра не може нам умаћи. После собе прешли смо на столице. Фотеље и јастуке пробали смо дугим танким иглама, које сте већ видели код мене. Затим смо повадили ноге из столова". „Зашто то? <( Понекад, личност која жели да сакрије нешто., извади ногу из стола или чега сличног па је издуби и ту остави докуменат па онда све уреди као и пре. Нашто могу служити и постеље и све друго <( . »Али зар се шупљина не би могла откритп ударањем«. »Никако, ако је остављени докуменат увијен у довољан завој од памука. А после у нашем случају није било могућно правити ларму®. »Али ви нисте могли извадити, — нисте могли раставити сваки део намешта.ја у коме би било могућно оставити докуменат на начин који описасте. Писмо се може савити у малу спиралну ролу, која се не би млого разликовала од мало дебље игле, и у таквом облику може се увући у оквир столице на пример, ви нисте раставили све столице?« »Извесно не ; али смо урадили нешто боље — испитали смо саставке сваке столице као и свега другога намештаја у стану помоћу врло јаког микроскопа®. Ни најмањи траг скорог уештања не би нам могао умаћи. Обично зрно сиве прашине, на пример, изгледа као јабука велико. Ма што необично у леку, — ма какав зарез у саставцима — навукао би поуздан преглед". (Наставиће се).

В1АЖНА ТАМНИЧНА ОЛША од Жана Ришпена Бапз 1' соигап1 (1 '1а 8'тоте ргосћате 81 1е 1етрз ез1 Беаи 1Чоиз 1ГОП9 ргбз с1е Роп1ате-В1еаи. Каои1 Ропсћоп. Првих десет година провео је у затвору ништа не радећи, време је употребио да се навикне, да се смести, да свикне обичајима места. Али како му је остајало још двадесет година да издржи, њему једног јутра паде на памет да је срамота живети нерадничким животом, и да треба да нађе достојнога занимања, (достојног, али не слободна човека, пошто је он заточеник), него достојна проста човека. Једну годину утрошио је на размишљање, на мерење идеја које су ми долазиле у главу, на тражење онога што ће бити завршни циљ његова живота. Гајити пауке? То је било врло старо, врло познато. Копирати Пелисона, пхи! чист плагијат ! Бројати на прстима шупљике у зиду ? смешна, некорисна забава, без икаква резултата од вредности. — Треба, рече он себи, наћи нешто што би уједно било занимљиво, корисно и осветничко. Треба наћи посао у коме би иролазило време, који би донело неку добит, и који би важио као протест. Другу годину употребио је да нађе тај посао, и успех награди толику издржљивост. Заточеник је био у правој јазбини у коју је сунце завиривало само по пола часа дневно, и то још једним слабим зраком сличним власи сунчевој. Постеља на којој је несрећник одмарао своје болне удове била је од сасвим влажне сламе. — Е онда! иовика он са енергијом, ја ћу досадити мојим тамничарима и исмејати правду ; ја ћу исушити моју сламу ! Прво изброја сламке које су биле у сламњачи. Било их је хиљаду три стотине седам. Танка сламњача! Затим покуша колико треба времена да се исуши једна сламка. Требало је три четврти часа. То је износило укупно, за хиљаду три стотине и седам сламака, суму од девет стотина осамдесет часова и петнаест минута, а то ће рећи, по пола часа сунца дневно, деветнаест стотина шездесет и један дан, И узевши у обзир да сунце, просечно, светли једанпут на три дана, добиће се целокупна ци®ра од шеснаест година, један месец, једну недељу и шест дана. Без шест месеци, толико је имао још да издржи. Ои се дакле даде на посао. Сваки пут када је сунце заблистало, заточеник је подигао једну сламку у зрак, и користио се тако својим сунцем. У остало време, чувао је у топлини свога одела оне сламке које је исушио. Десет година прођоше. Заточеник је спавао само на трећини влажне сламњаче, и одело му је било напуњено с друге две трећине, које је мало по мало исугаио. Петнаест година прођоше. 0 радости! Осгало је само сто тридесет и шест сламки од влажне сламе. Још четири стотине и осам дана, и заточеник, ионосит својим делом, победилац друштва, моћи ће се подићи и осветничким гласом са сатанским смехом побуњених душа узвикнути: — Ах! ах! ви сте ме осудили на влажну тамничку сламу. Лест! али сада плачите од беса! ја спавам на сувој слами. Али авај! свирепа судбина вребала је свој плен. Једне ноћи када је заточеник сневао о својој будућој срећи, он у уживању у сновима поче се манито разбацивати, обори крчаг, и вода клокочући разли се по његовим грудима. Сва је слама била поквашена. Шта сада да ради? Да опет започне Сизифов посао ? Да проведе још петнаест година увлачећи светлост у сламке? Па, губљење храбрости! Ви срећни овога света, који се одричете уживања када имате да корачите двадесет и нет корака, хоћете ли се усудити да се први баците каменом ? Али, шта да ради, имао је само годину и то да чека! Понос рањен, нада побачена! Шта зар он радио петнаест година да би спавао на сувој слами, и сада да пристане да