Полицијски гласник

390

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 50

Раскољњикову се на једанпут страшно прохтело, да опет »исплази језик". Језа га је сваки час подилазила с леђа. — Ја не бих тако урадио, поче он из далека. — Ево како бих ја мењао: пребројао бих прву хиљаду, тако, једно четири пута, са свакога краја, загледајући у сваку банкноту, и дохватио бих другу хиљаду ; почео бих је бројати, избројао бих до половине, па бих извадиО ма каку недесетицу, те с њом на светлост, обрнуо бих је, па опет на светлост — да није лажна? »Ја се, рекао бих, плашим: нека моја рођака је ту скоро на тај начин изгубила двадесет и пет рубаља" ; и одмах би ту испричао, како је то било. А кад бих почео бројати трећу хиљаду, рекао бих: — не, допустиће: чини ми се, да у другој хиљади нисам добро избројао седму стотину, подилази ме сумња, па бих оставио трећу, те опет за другу, и тако бих са свих пет. А кад бих довршио, извадио бих из пете и из друге хиљаде по једну банкноту и разгледао би опет према светлости, па онда сумњајући, »промените ми, молим вас", — и толико бих намучио чиновника, тако да већ не бих знао, како да ме се отресе ! А кад бих најзад све свршио, пошао бих, отворио бих врата — ах, молим вас, опростите, и опет бих се вратио, да запитам ма о чему, да потражим ма какво објашњење, — ето како бих ја урадио ! — Пих, како страшне ствари говорите! рече, смејући се, Замјетов. —- Али то је само пуст разговор, а на послу би се, посигурно, сплели. Ту, кажем Вам, по моме мишљењу, не само један од нас, него и најпрепреденији, дрзак човек не би могао јамчити за себе. Та зашто да лутамо — ево нам примера; у нашем су крају убили бабу. А то је баш била, како изгледа нека дрска глава, у сред бела дана све ризиковао, само се неким чудом спасао, — па руке су му ипак дрктале ; да опљачка није умео; по делу је јасно... Раскољњиков као да се нађе увређен. — Јасно! Па ухватите га онда, хајде, што га не ухватите! узвикну, злурадо изазивајући Замјетова. — Па шта, и ухватиће га. — Ко? Ви? Ви ћете да га ухватите? Нмскакутати ћете се само забадава! Та ево шта је за вас главно : троши ли човек новаца или не троши? Ако пре тога није имао новаца, иа стане на једанпут трошити — онда како да није он ? Тако вас може најмање дете нагаравити, само ако хоће ! — Па то је баш рно, што они сви тако и раде, одговори Замјетов: — прво убије веома опрезно, доводећи и свој живот у опасност, а затим одмах у крчму и пада у клопку. На лудоме трошењу их обично хватају. Нису сви као ви препредени. Ви, разуме се, не би у крчму отишли? Раскољњиков набра обрве и пажљиво погледа Замјетова. — Вама се, чини ми се, усладило, па би хтели да дознате, како бих ја и у овом случају радио? запита он незазадовољно. — Баш бих хтео, одлучно и озбиљно одговори овај. Нешто је и сувише озбиљно почео говорити и гледати. —- Веома ? — Веома. -- Добро. Ево како бих ја урадио, отпоче Раскољњиков, оиет приближивши своје лице лицу Замјетовљевом, опет га нетренимице гледајући и опет шапућући, тако, да је овај чак и уздрхтао овога пута. — Ево како бих ја урадио: узео бих новац и ствари и чим бих отуда изишао, одмах бих, никуда не сврћући, отишао ма куда, где је забачеио и пусго место и где су сами плотови, и готово никога нема, — ма у какву градину, или нешто томе слично. Још раније бих ја тамо, у тој градини, потражио какав год камен, од прилике од једног или једног и по пуда, негде у углу, поред плота, који, може бити, тамо лежи још од како је кућа грађена; подигао бих тај камен — испод њега би морала остати јама, — па бих у ту јаму сложио све ствари и новац. Сложио бих, и камен бих наместио на исти начин, како је и пређе лежао, утапкао бих земљу ногом и отишао бих одатле. Па годину, две не бих дирао, па и за читаве три, '— а ви онда тражите!... Било па прошло! — Ви сте луди, рече Замјетов од некуд готово такође шапатом, и, не знајући ни сам зашто, на једанпут се одмаче од Раскољњикова. У овога севнуше очи; он ужасно пребледи; горња му је усна дрхтала и поигравала. Он се наже Замјетову, што је могао ближе, и стаде мицати уснама, ништа не

говорећи; ово је трајало по минута; он је знао шта чини, али се није могао уздржати. Исто онако, као оно онда реза на вратима, играла је страшна реч на његовим уснама: ето, ето сад ће се откинути ; ево, тек што ми се није омакла, ето је, чим проговори! — А шта ћемо, ако сам то ја убио бабу и Лизавету? изрече он на једанпут и —- дође себи. Замјетов га преплашено погледа и пребледе као крпа. Лице му се искриви осмејком. — Ма зар је то могуће? проговори он да се једва чуло. Раскољњиков га пакосно погледа. — Признајте, да сге поверовали ! — А ? Је л те да јесте ? — Баш ни мало ! Сад верујем мање него икада! рече брзо Замјетов. — А, ту смо на послетку! Ухватисмо птицу. Дакле веровали сте пређе, кад сад »мање него икада верујете"? — Ама ниЈе истина! узвикну Замјетов, очигледно збуњен. — Зато сте ме и плашили, да би то извели? — Дакле не верујете? А о чему сте после мене разговарали, кад сам ја оно онда изашао из кангделарије ? А зашто мејепоручник Барут испиткивао носле несвестице?... Хеј ти, викну он послужитељу устајући и узевши капу: — колико имам да платим? — Свега тридесет копејака, одговори овај притрчавши. — Е, па ево ти још двадесет копејака на ракију. Погле, шта је новаца! и он пружи своју уздрхталу руку са банкнотама: — црвене, па плаве, двадесет и пет рубаља. А откуда ово? И откуда се појавише нове хаљине ? Та знате, да није било ни копејке ! Газдарицу сте, јамачно, већ испитивали... Али, доста. Аббег саизег! До виђења... пријатнијега!... Сав дршћући од некаквог чудноватог хистеричног осећања, у коме је, међутим, било и нешто несносне насладе, иначе мрачан и ужасно заморен — изиђе напоље. Лице му је било искривљено, као после каквог наступа. Његова је малаксалост брзо расла. Снага му се будила и надолазила на једанпут сада, при првом сукобу, са првим раздражљивим осећајем, а тако исто брзо је слабила у оној мери у којој је слабио овај осећај. А Замјетов је, оставши сам, још дуго седео на истом месту замигиљен. Раскољњиков је изненада преокренуо све његове мисли односно познате тачке, и сасвим помео његово мишљење. »Иља је Петровић — лудак!" одлучи он напослетку. Тек што је Раскољњиков отворио врата за улицу, кад се на једанпут, на самим степеницама судари са Разумихином, који је хтео ући. Обојица нису спазили један другога ни на корак одстојања, тако, да су се готово главама сударили. За неколико тренутака су одмеравали један другог погледом. Разумихин се веома зачудио, али на једанпут гнев, прави гнев, ужасно севну у његовим очима. — Дакле, ту си ти! викну овај из свег грла. — Утекао из постеље! А ја сам га тамо чак и под диваном тражио! Та и на таван сам ишао! У мало шго нисам и Настасију истукао због тебе... А он ево где је! Рођице! Шта значи то? Реци праву истину ! Признај! Чујеш ли ? — То значи, да сте ми сви ви досаднли преко сваке мере, и да хоћу да будем сам, одговори мирно Раскољњиков. — Сам ? Кад не можеш још ни да идеш, кад си блед као крпа и једва дишеш! Будало!... Шта си радио у „Кристалној палаги"? Признај одмах! — Остави ме! рече Раскољњиков и хтеде да прође поред Разумихина. Разумихина то већ доведе до беснила: он га снажно дохвати за раме. — Да те оставим? Ти још смеш да кажеш: „остави ме !« Ама знаш ли ти, пгга ћу ја с тобом овог часа да учиним? Дохватићу те обема рукама, везаћу те конопцем, па ћу те испод мишкб однети кући и затворити! — Слушај, Разумихине, отпоче Раскољњиков тихо и по изгледу сасвим мирно, — зар ти не видиш, да ја нећу твојих доброчинстава ? И какво је то задовољство чинити добра онима, који... не маре за то? Онима, најзад, којима је то одиста тешко да поднесу? Па зашто си ме иотражио још у почетку болести? Ја бих, може бити, био веома рад да умрем ? А зар ти нисам довољно јасно показао данас, да ме ти мучиги, да си